Najbolji vajar među hirurzima i najbolji hirurg među vajarima

u jednom od svojih kutaka u kojima borave skulpture koje pravi.



Biste najpoznatijih i manje poznatih ličnosti koje su obeležile i obeležavaju istoriju, nauku i svakodnevni život. Kao da ih je neko širom grada sakupio i doneo u ovaj mali prostor kod zidina dveju zgrada banaka na početku Bulevara oslobođenja. 

- Više ih je ovde nego u celom gradu, ja sam ih „sakupio” - nastavlja u svom stilu svestrani čovek za koga je malo spomenuti samo njegovo primarno zanimanje, odnosno to da je specijalista maksilofacijalne hirurgije u penziji. - Ja važim za najboljeg vajara među hirurzima i najboljeg hirurga među vajarima - kaže Jokanović.



Talenat za vajanje otkrio je u ranom detinjstvu. Sirotinjsko dete iz Travnika, sam je pravio klikere za igru i bio najveći majstor u tome. A nastavio je da radi i stvara... Sveti Sava, Tolstoj, Čehov, Jesenjin, Njegoš, Pero Zubac... nemoguće je pobrojati biste svih koje na prvi pogled prepoznamo. „Ciganski Vuk Karadžić” Trifun Dimić čeka već 15 godina da bude postavljen u gradu, a inače biblioteka u Šangaju nosi njegovo ime.



Ipak, kako tvrdi tvorac skulptura, mnoge koje je napravio postavljene su. U Novom Sadu ih ima 66, i po zatvorenim prostorima, kao što su Akademija nauka i Matica srpska, ali i na otvorenom, kao što je Kampus Univerziteta.

- Iskreno da vam kažem, mnogo je lakše bistu napraviti nego postaviti jer za to treba da prođe tri do pet godina dok donesu odluku ‒ kaže Jokanović.

Skulptura koja se najviše primeti - jer se nalazi na sredini trenutne „izložbe” - jeste bista Jelene Genčić, jedne od najboljih sportistkinja Srbije 20. veka.



Poznata je i kao prvi trener, „sportska majka” Novaka Đokovića, koji je dao deo novca da se bista izlije. Obližnja ulica u ovom kraju, nekadašnja Skojevska, nosi ime Berislava Berića, čiju je bistu Jokanović takođe napravio. Mnogi ljudi prvi put čuju za to ime i prezime, i uvek je bilo pitanja ko je on. Po Jokanovićevim rečima, akademik, ginekolog i profesor na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu Berislav Berić, čestit čovek, verovatno bi se ljutio kad bi čuo da su Skojevsku ulicu preimenovali baš njegovim imenom... A iz škole u Drenovi stigla je molba da se napravi bista Dobrice Ćosića jer je to njegovo rodno selo.



Tu su i biste tri Čerevićanina, pesnika Jovana Grčića Milenka, slikara Milenka Šerbana i vajara Jovana Soldatovića, koje čekaju da stignu u čerevićki muzej. Bista Isidore Sekulić našla je svoje mesto u Mošorinu.

Sve svoje biste Vladimir Jokanović poklanja bez autorskog honorara.



- Ja sam imao sjajnu vajarsku školu. Danima sam išao kod Riste Stijovića i od njega sam čuo nešto veoma bitno. Smatrao je da za skulpturu nije toliko važno pogoditi lik, jer za to služi fotografija. „Kad praviš nekoga, mnogo je važnije da onaj ko gleda zaključi da taj neko treba da ima spomenik”.

Iskustvo Vladimira Jokanovića govori da ne treba praviti velike skulpture, ali postoje ljudi koje istorija ne sme zaboraviti.



- Svaka skulptura ima svoju poruku. Čovek koji je za ovaj grad napravio nešto, zaslužio je da bude zapamćen. Inače, mrtvima je svejedno, ne pravimo mi skulpture radi njih, nego radi nas, radi budućih pokolenja, da kažemo da su u ovom gradu i pre nas živeli, a da mi danas radimo na temeljima naših predaka - kaže Jokanović.



Plejada bista kraj zida, u betonskom kutku nije sve. Bar još dva puta toliko nalazi se u podrumu solitera u kojem ovaj umetnik, hirurg i sportista živi. Tu je 25 godina njegovog rada.

- Vidite, u mom podrumu je prvi kralj Srbije Milan Obrenović, ali i patrijarh Čarnojević, a često kažem da se velika dela stvaraju u lošim uslovima - dosetke provejavaju kroz ceo razgovor, a u podrumu, između ostalih, prepoznajemo Nikolu Teslu, Matiju Bećkovića, Miku Antića...



Vladimir Jokanović autor je i 36 knjiga, a za štampanje velikog broja njih, kako navodi, značajnu pomoć pružio mu je direktor „Dnevnika” Dušan Vlaović.O ovom jedinstvenom čoveku dovoljno govori i Hipokratov citat na poleđini knjige „Jokanović: 75 godina života  - 50 godina u umetnosti”  -„Život je kratak, pamćenje slabo, umetnost je večna.”



B. Pavković