На Најлон пијаци петком свака крпица нађе своју муштерију
Урбани митови кажу да се све фине градске даме заправо облаче петком на Најлон пијаци, да ту долазе и власници бутика, који снабдевају своје радње, да ту стиже крадена роба из Европе или пак она коју су тамошње робне куће избаце као бофл.
Екипа „Дневника” упутила се на популарни Најлон да открије шта је од свега тога истина, а шта су ипак само чаршијске легенде.
Посебно интересантно и специфично за петак је да тада углавном долазе жене у потрази за добрим и маркираним комадом одеће, али да би се до било каквог жељеног комада дошло, неопходно је стрпљење и спремност да се засучу рукави и урони у гомиле гардеробе.
Први на кога смо наишли био је симаптични продавац звани Зека из Новог Сада, који је ту редован и, како каже, одећу набавља углавном из Немачке.
– Ствари које ми остану на крају продајем акцијски, рецимо три комада за 100 динара, а иначе је један комад кошта од 200 до 300 динара. Углавном су све то маркиране ствари, ништа кинеско – каже Зека, и објашњава да је роба махом половна, али да понекад има и нешто што је ново.
Продавачица Драгана, иако на прву лопту није била расположена за причу, ипак нам је поверила да продаје искључиво нове ствари, али је, како каже, одскоро почела да у своју понуду убацује и половну одећу.
– Углавно имам маркирану робу и нешто набављам у Турској, а нешто доносим из Беча. Комад продајем од 500 до 800 динара, али неке боље брендове продајем и за 2.000 до 3.000 – каже Драгана.
Она тврди да се буквално цео град облачи на Најлону, да долазе и из Београда и околних места, као и да она има своје сталне муштерије па зато може да одреди и вишу цену у односу на конкуренцију.
– Свака крпица нађе своју муштерију! Међутим, постоје људи који купе ствари од мене, а после их препродају на интернету. Мени је највећа брига да се због фискализације не укине продаја на овој познатој пијаци – каже нам Драгана.
Шетајући од тезге до тезге у потрази за новим маркираним крпицама, уочили смо окачене „Дезигуал” хаљине. Власница тезге Љиљана из Шапца рекла је да ствари нису нове, али су тако очуване да делују као нове и да их набавља углавном преко кумова из Италије.
Каже да њен кум има агенцију за селидбе и кад, на пример, треба да испразни неку кућу чији су власници умрли, а унуци или деца живе на другом крају света, често добије право да задржи све што нађе у тој кући, од намештаја преко гардеробе – једном је тако нашао и злато – и плус му на крају плате за услугу. Тако на пијацу понекад дођу и ствари које су за собом оставили покојници.
Милица из Новог Сада каже да редовно посећује Најлон, да се ту облачи и да често наиђе на потпуно нове спортске ствари, попут „Адидаса” и „Најка” са све етикетом за свега 300 до 500 динара, али мора да се стрпљиво тражи.
– Имам одабране продавце код којих долазим и тачно је да може да се нађе нов и маркирани комад одеће за смешан новац, али мора да се копа и ровари по гомилама ствари – каже Љиљана, која Најлон пијацу посећује сваког петка.
Горан, који такође редовна купац, сматра да, ко је у потрази за маркираном гардеробом, дефинитивно је најбоље да дође петком, и то по принципу „Ко рано рани, две среће граби”. Он каже да може свашта да се нађе, али да све зависи од тога колико се има стрпљења да се рони по стварима, а и од тога колико новца се понесе. Како је рекао, сумња да су нове ствари заиста оригинал и пре сматра да је у питању добра турска и кинеска копија, али старо, каже, може бити маркирано.
Међу брдима гардеробе, поред којих се наша екипа провлачила, истина уочили смо познате брендове, попут „Есприта”, „Дезигуала”, „Пепе џинса”, „Заре” и других, али за нову маркирану крпицу, као и за све добро у животу, потребно је помучити се.
К. Бачкалић