МОЈ НОВИ САД Молитва са Истока
1690. године почиње Велика Сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Тада су Срби, једног јутра, напустили своје Косово: напустили су своје домове и своје светиње, заувек.
Пише: Драгослав Бокан
Дошли су на тло опустошено ратом, у пустињу усред панонске равнице. Са собом су донели, у својим избегличким завежљајима, светачке мошти и православне иконе; а у свом памћењу, у свом срцу: Лазара, Саву и Немању и још нешто, изнад свега осталог. Донели су у свој нови завичај, свој древни Завет.
Завет Косовски, предачки, боготражитељски. И тај Завет (уз те мошти, те иконе и та сећања) дао је, изнова, васкрсли смисао њиховом животу.
Подигли су Раваницу, подигли Карловачку Митрополију, подигли нове порте, олтаре, цркве, капеле, иконостасе, гробља, конаке...
Да није било тих косовских Крајишника из оне давне Сеобе не би сигурно постојао Нови Сад (онакав какав га данас знамо). Не би се подигла европска, модерна Србија под династијом Обреновића и Карађорђевића. Не би дошло ни до уједињења српског Војводства са Краљевином Србијом.
Не би се поново обновило Дрво живота српског народа, нити би заживели његови православни корени.
Иако погођени најстрашнијом трагедијом која се може замислити, Срби из Велике Сеобе су (из привида пораза) увели нову димензију – постојања у вертикали.
Видећи затворене капије и тамничке зидове свуда око себе, они су свој поглед, спасоносно, подигли УВИС, према небу – у једином слободном правцу. Мудри као змије и безазлени као голубови, наши православни prеthodnici су, без великих речи, осетили да се иза очигледног пораза ипак крије могућност неке далеке победе.
И ту своју веру у будућност су објавили подижући своје цркве и манастире, подижући своје духовне вертикале високо над панонским видицима. Тако су настале и новосадске православне цркве, редом: Саборна, Николајевска, Алмашка, Успенска, па Јовановска.
А колико су Срби веровали у оно чему су се у црквама и у животу молили – најбоље сведочи једна необична законска одредба из осамнаестог века.
Наиме, лично је царица Марија Терезија наредила да се избришу многи свеци из српских празничних црквених календара: јер је у Срба тада било толико празника посвећених светитељима да је код њих „готово сваки други дан био празничан“ (и, наравно, нерадан).
Царичина одлука је изазвала прави револт код Срба, јер је за њих све оно „само људско“, овоземаљско, било „за малена Царство“, а само небеско: „сада и до вијека“.
Све у њиховим животима је одређивано њиховом вером у Бога, и то се није ни смело ни могло (тек тако) мењати.
О томе најбоље сведочи једно сећање на некадашњи Нови Сад: „Кад сам био мали, никад нисам веће радости осећао него онда кад у Нови Сад путујем. У таквим приликама свагда ме је његов лик очарао и неку небеску милину по мени простирао; његове многе цркве, са витким торњевима (које су се из магловитог плаветнила Фрушке Горе мојим очима појављивале) - изгледале су ми као неке yinovskе, надземаљске слике, које небо и земљу сједињавају и народу вичу: Молите се, молите се! ...
Код нашег су народа српске православне цркве она висока места где се у Духу с Богом састајемо, а црквена звона разбијају ветар и у небеса продиру пут нашим молитвама.“
(из рукописа моје монографије о Новом Саду: „Четири путовања”)