MOJ NOVI SAD  Molitva sa Istoka  

Piše: Dragoslav Bokan

Došli su na tlo opustošeno ratom, u pustinju usred panonske ravnice. Sa sobom su doneli, u svojim izbegličkim zavežljajima, svetačke mošti i pravoslavne ikone; a u svom pamćenju, u svom srcu: Lazara, Savu i Nemanju i još nešto, iznad svega ostalog. Doneli su u svoj novi zavičaj, svoj drevni Zavet.

Zavet Kosovski, predački, bogotražiteljski. I taj Zavet (uz te mošti, te ikone i ta sećanja) dao je, iznova, vaskrsli smisao njihovom životu.

Podigli su Ravanicu, podigli Karlovačku Mitropoliju, podigli nove porte, oltare, crkve, kapele, ikonostase, groblja, konake...

Da nije bilo tih kosovskih Krajišnika iz one davne Seobe ne bi sigurno postojao Novi Sad (onakav kakav ga danas znamo). Ne bi se podigla evropska, moderna Srbija pod dinastijom Obrenovića i Karađorđevića. Ne bi došlo ni do ujedinjenja srpskog Vojvodstva sa Kraljevinom Srbijom.

Ne bi se ponovo obnovilo Drvo života srpskog naroda, niti bi zaživeli njegovi pravoslavni koreni.

Iako pogođeni najstrašnijom tragedijom koja se može zamisliti, Srbi iz Velike Seobe su (iz privida poraza) uveli novu dimenziju – postojanja u vertikali.

Videći zatvorene kapije i tamničke zidove svuda oko sebe, oni su svoj pogled, spasonosno, podigli UVIS, prema nebu – u jedinom slobodnom pravcu.  Mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, naši pravoslavni prethodnici su, bez velikih reči, osetili da se iza očiglednog poraza ipak krije mogućnost neke daleke pobede.

I tu svoju veru u budućnost su objavili podižući svoje crkve i manastire, podižući svoje duhovne vertikale visoko nad panonskim vidicima. Tako su nastale i novosadske pravoslavne crkve, redom: Saborna, Nikolajevska, Almaška, Uspenska, pa Jovanovska.

A koliko su Srbi verovali u ono čemu su se u crkvama i u životu molili – najbolje svedoči jedna neobična zakonska odredba iz osamnaestog veka.

Naime, lično je carica Marija Terezija naredila da se izbrišu mnogi sveci iz srpskih prazničnih crkvenih kalendara: jer je u Srba tada bilo toliko praznika posvećenih svetiteljima da je kod njih „gotovo svaki drugi dan bio prazničan“ (i, naravno, neradan).

Caričina odluka je izazvala pravi revolt kod Srba, jer je za njih sve ono „samo ljudsko“, ovozemaljsko, bilo „za malena Carstvo“, a samo nebesko: „sada i do vijeka“.

Sve u njihovim životima je određivano njihovom verom u Boga, i to se nije ni smelo ni moglo (tek tako) menjati.

O tome najbolje svedoči jedno sećanje na nekadašnji Novi Sad: „Kad sam bio mali, nikad nisam veće radosti osećao nego onda kad u Novi Sad putujem. U takvim prilikama svagda me je njegov lik očarao i neku nebesku milinu po meni prostirao; njegove mnoge crkve, sa vitkim tornjevima (koje su se iz maglovitog plavetnila Fruške Gore mojim očima pojavljivale) - izgledale su mi kao neke yinovske, nadzemaljske slike, koje nebo i zemlju sjedinjavaju i narodu viču: Molite se, molite se! ...

Kod našeg su naroda srpske pravoslavne crkve ona visoka mesta gde se u Duhu s Bogom sastajemo, a crkvena zvona razbijaju vetar i u nebesa prodiru put našim molitvama.“

(iz rukopisa moje monografije o Novom Sadu: „Četiri putovanja”)