МИСТЕРИЈЕ НОВОГ САДА Ево којa причa je опстала међу Новосађанима кроз векове  

Једна од таквих прича забележена је у давна времена, али захваљујући својој непроверености за њу знају готово сви Новосађани.

Сигурно сте чули за чувеног светског бајкописца Ханса Кристијана Андерсена. Е, па, уколико Вам кажемо да је управо он задужен за настанак спекулација о тајном тунелу који, испод Дунава, повезује Нови Сад и Петроварадин, можда ћете, сходно Андерсеновом измишљачком занимању, одмах посумњати у истинитост ове тврдње.

Андерсен је давне 1838. године путовао Новим Садом, а како је приличило једном таквом изразитом господину, уз себе је увек носио своју бележницу у коју је записивао све што би му се учинило интересантно.

Спекулације о мистериозним тунелима укопаним дубоко испод велике речне силе, постојале су и много пре, али и много после његових посета Новом Саду.

Ех, да се не лажемо, постоје и дан данас.

Међутим, у консултацији са историјским чињеницама и опипљивим доказима попут уцртаних канала или исписаних планова за њихову изградњу, долазимо до ћорсокака, јер баш ни једно од горе поменутих ствари, нико никада није угледао.

Иако је Аустроугарска значајно обојила историју Петроварадинске тврђаве својим бојама, они који верују у постојање мистериозних тунела кажу да њих, заправо, уопште нису градили Аустроугари већ Турци, Келти или Римљани који су ово подручје освојили много пре њих.

Дакле, уколико је тајни тунел заиста постојао у њега се могло ући (или и даље може уколико не поверујемо причама да се урушио) на петроварадинској или новосадској страни.

Један улаз био је иза цркве Светог Јурја у Петроварадину, а ова путања водила је до црквице Светог Ивана Непомука на мостобрану, на новосадској страни.

Прича се да је кроз фамозни тунел, наводно, у току самог урушавања прошао један аустроугарски официр. Наравно, легенда не би била толико позната да му на рукама, том приликом, није била његова љубавница коју је носио и спасио од сигурне смрти.

Према предањима, још један љубавни пар једва је преживео кретање тајним тунелом. То су цар Карло И и његова супруга Зита.

Старосађани се дословно могу заклети да су њихови преци свакодневно пролазили овим тунелима и та им сећања оставили у аманет, да се препричавају, онако, уз лулу и логорску ватру, са колена на колено.

То су вам биле оне страшне приче, од којих вам се леди крв у жилама. Приче у којима одмах изаберете страну, глорификујете своје јунаке и замрзите љутог непријатеља под чијим су притиском заљубљени парови замало остали један без другог.

Данас су луле замениле електронске цигарете, вејпови и разне новотарије, а логорску ватру удобно поподне у мокасинама уз колач и кафу, међутим, о овој причи се и даље распреда…

Да ли у Новом Саду заиста постоји неко ко би мистериозне тунеле испод Дунава, успео да учини мало мање мистериозним?

Блиц