Милена Лела Вучковић чува историју Степановићева
Истражујући и прикупљајући грађу културне традиције, али и историје Степановићева, у чијој је библиотеци предано радила 33 године, књижњичарка Милена Лела Вучковић стекла је углед и поштовање мештана тог насеља, будући да је од заборава сачувала позамашан број фотографија које сведоче о прошлости.
Лела је прикупила фотографије које причају о оснивању тог села, али и који казују о првим досељеницима, солунским добровољцима који на територију тог насеља пристижу 1919. године. Како и сама каже, све је почело 1986. године када се, неколико година након удаје, запослила у месној библиотеци „Никола Тесла”.
– Случајно сам наишла на збирку слика Васе Колака која је била избачена када се реновирао простор у којем је тада била библиотека и на њима пронашла слику човека који је, испоставило се, био отац моје свекрве, иначе солунски добровољац – прича Лела Вучковић. – Почела сам да скупљам разну документацију и да истражујем породична стабла у Степановићеву. Кренула сам од оснивача села и ишла даље редом. Уђеш у нечију кућу, па чујеш разне приче и добијеш податке, а онда ти домаћини изваде неке слике. Није ми било тешко да све прикупим јер Степановчани воле да причају о својим прецима. Чак ми је стигло и писмо из Америке, из цркве, с фотографијом солунских добровољаца пред полазак на Солунски фронт из железаре у Калифорнији. У међувремену сам почела да организујем разне догађаје у библиотеци и привлачила нове чланове, а 2012. сам направила највећу изложбу „Добровољачка колонија Степановићево 1919–2012”, на којој сам искористила све што сам имала о настанку и развоју тог села.
Иако каже да никада није добила званично признање од Степановчана за очување драгоцене документације, која не обухвата само грађу о солунским добровољцима који су основали село већ све хроничарске податке и фотографије које је успела да сакупи о њиховом животу и традицији, сви они је поштују и о њој причају позитивно. Како каже, све што је урадила, било је засновано на добровољном раду, али и љубави јер је одувек волела то село. У истраживачком раду помогли су јој спонзори које је сама проналазила, али и мештани Степановићева.
– Долазили су да ми дају информације, фотографије, обавештења, али снајке су ме одушевиле: оне су знале стабла породица у које су дошле боље од својих мужева – каже кроз смех наша саговорница. – Оне испитују, па зову, договарају с бабама около да ме приме у кућу и дају ми информације. Помагали су ми доста, мада има породица које више не постоје, па је био проблем да се сви подаци прикупе, али ишла сам у архиве и сналазила се где год сам могла.
Иако није родом из Степановићева, истражујући о његовом настанку сазнала је, каже, и оно што ни поједини мештани нису знали. И њен деда је такође био солунски добровољац, па отуда и њена љубав према историји, али и том историјском периоду. Деда јој је, објашњава Лела, највише био опчињен Милунком Савић и нон-стоп причао о њој па је ту љубав пренео и на њу. Ипак, Лела није организовала само изложбе о солунским добровољцима већ о свему што је карактеристично за Степановићево и његову историју. Све фотографије је скенирала, пластифицирала и сачувала у 20 великих албума који се налазе у тамошњој библиотеци.
Владимир Бијелић
