Milena Lela Vučković čuva istoriju Stepanovićeva
Istražujući i prikupljajući građu kulturne tradicije, ali i istorije Stepanovićeva, u čijoj je biblioteci predano radila 33 godine, knjižnjičarka Milena Lela Vučković stekla je ugled i poštovanje meštana tog naselja, budući da je od zaborava sačuvala pozamašan broj fotografija koje svedoče o prošlosti.
Lela je prikupila fotografije koje pričaju o osnivanju tog sela, ali i koji kazuju o prvim doseljenicima, solunskim dobrovoljcima koji na teritoriju tog naselja pristižu 1919. godine. Kako i sama kaže, sve je počelo 1986. godine kada se, nekoliko godina nakon udaje, zaposlila u mesnoj biblioteci „Nikola Tesla”.
– Slučajno sam naišla na zbirku slika Vase Kolaka koja je bila izbačena kada se renovirao prostor u kojem je tada bila biblioteka i na njima pronašla sliku čoveka koji je, ispostavilo se, bio otac moje svekrve, inače solunski dobrovoljac – priča Lela Vučković. – Počela sam da skupljam raznu dokumentaciju i da istražujem porodična stabla u Stepanovićevu. Krenula sam od osnivača sela i išla dalje redom. Uđeš u nečiju kuću, pa čuješ razne priče i dobiješ podatke, a onda ti domaćini izvade neke slike. Nije mi bilo teško da sve prikupim jer Stepanovčani vole da pričaju o svojim precima. Čak mi je stiglo i pismo iz Amerike, iz crkve, s fotografijom solunskih dobrovoljaca pred polazak na Solunski front iz železare u Kaliforniji. U međuvremenu sam počela da organizujem razne događaje u biblioteci i privlačila nove članove, a 2012. sam napravila najveću izložbu „Dobrovoljačka kolonija Stepanovićevo 1919–2012”, na kojoj sam iskoristila sve što sam imala o nastanku i razvoju tog sela.
Iako kaže da nikada nije dobila zvanično priznanje od Stepanovčana za očuvanje dragocene dokumentacije, koja ne obuhvata samo građu o solunskim dobrovoljcima koji su osnovali selo već sve hroničarske podatke i fotografije koje je uspela da sakupi o njihovom životu i tradiciji, svi oni je poštuju i o njoj pričaju pozitivno. Kako kaže, sve što je uradila, bilo je zasnovano na dobrovoljnom radu, ali i ljubavi jer je oduvek volela to selo. U istraživačkom radu pomogli su joj sponzori koje je sama pronalazila, ali i meštani Stepanovićeva.
– Dolazili su da mi daju informacije, fotografije, obaveštenja, ali snajke su me oduševile: one su znale stabla porodica u koje su došle bolje od svojih muževa – kaže kroz smeh naša sagovornica. – One ispituju, pa zovu, dogovaraju s babama okolo da me prime u kuću i daju mi informacije. Pomagali su mi dosta, mada ima porodica koje više ne postoje, pa je bio problem da se svi podaci prikupe, ali išla sam u arhive i snalazila se gde god sam mogla.
Iako nije rodom iz Stepanovićeva, istražujući o njegovom nastanku saznala je, kaže, i ono što ni pojedini meštani nisu znali. I njen deda je takođe bio solunski dobrovoljac, pa otuda i njena ljubav prema istoriji, ali i tom istorijskom periodu. Deda joj je, objašnjava Lela, najviše bio opčinjen Milunkom Savić i non-stop pričao o njoj pa je tu ljubav preneo i na nju. Ipak, Lela nije organizovala samo izložbe o solunskim dobrovoljcima već o svemu što je karakteristično za Stepanovićevo i njegovu istoriju. Sve fotografije je skenirala, plastificirala i sačuvala u 20 velikih albuma koji se nalaze u tamošnjoj biblioteci.
Vladimir Bijelić
