Мање познато лице улице: Михал Бабинка

Ако питате њене становнике знају ли за поету модерног израза, преводиоца, учитеља, уредника и новинара, најпре у Словачкој редакцији Радио Новог Сада, а од 1955. до 1958. у „Дневниковој” културној рубрици, рећи ће вам „не”, али ће зато одмах поменути најпознатијег становника тог сокака – Мирослава Антића.

На који начин су повезане те две уметничке душе и побратими, објаснио је пре три године у тексту „Непознати Антић” Раша Попов. Наиме, када се са женом Љубицом преселио из Панчева у Нови Сад, по својим речима, Мика је дошао празних руку. Тада му је у помоћ притекао Бабинка, понудивши му једну своју собу и нешто новца. Желећи да му се кад-тад одужи за племенит гест, Мика је одлазио у градску управу, захтевајући „у име поезије и заједнице народа” да се Бабинки посмртно додели улична табла, све док није успео.

„Кад сам га четири године пред његову смрт (1982) посетио с телевизијском екипом РТВ-а, свима нам је с поносом говорио да је изборио за своју улицу, ту на крају света, име дубоко тужног Михала, песника који је умирао од туге за изгубљеном ћерком Сашком, која се несрећним случајем удавила у бунару”, написао је Раша Попов.

Михал Бабинка рођен је у Падини 25. августа 1927, а након тешке болести умро је на Институту у Сремској Каменици 4. јула 1974. Сахрањен је најпре у Новом Саду, али су 2007. његови посмртни остаци пренети на падинско гробље. Тамо и данас дом културе носи његово име, а сваке године одржавају се књижевне вечери под називом „Бабинкови сусрети”. Био је двапут ожењен, први пут Маријом Назарчић, с којом је добио ћерке Лидију и Сашку, а у браку са Зузаном Карделис рођен је син Феђа, и сам песничка душа, која је окончала живот 1979, у 20. години, скочивши с моста. Као што и Раша Попов наговештава, трагичан догађај у којем је изгубио вољену кћерку утицао је на Бабинкиново стваралаштво, па у њему преовлађују мрачни мотиви у вези са смрћу, усамљеношћу, безнађем, бесмислом, меланхолијом. Они који су га познавали, кажу да је тугу безуспешно покушавао да ублажи пићем.

Спада у најзначајније и најплодотворније песнике словачке књижевности. Већина његових песама изашла је у збиркама још за време његовог живота, али су многе објављене и у словачким, чешким и српским књижевним часописима, док су неке остале у рукопису. Сматра се претечом егзистенцијалног и надреалистичког израза у словачкој војвођанској поезији. Захваљујући преводиоцу Михалу Харпању, на српском можемо прочитати две Бабинкине збирке песама: „И би земља” и „Завичај магле”.

С. Милачић