Људи, углавном, обликују понашање животиња

Јелена Топић из Коњичког клуба „Сент Џорџ“ је била прави саговорник на ову тему, пошто је цео живот провела са животињама и може се рећи да их познаје у душу. У породичном клубу, који је смештен на салашу на Камењару, увек је било много животиња, свих раса и величина. Памте се разне анегдоте, али и да је било добрих и мање добрих и паметнијих и мало споријих или ћемо рећи ћудљивијих животиња.

„Еди је био коњ са највише карактера, памети и могу слободно рећи да је био и духовит и имао синдром „нисам ја“, те је знао и да потера друге коње у галоп, врати се на своје место и задовољно се „смешка““,  каже Јелена и додаје да је знао и да уштине људе зубима и да гледа у небо, правећи се да апсолутно не зна ко је такву ствар могао да уради.

Јелена напомиње да је пажња и људски фактор тај који умногоме обликује карактер код животиња.

„Поготово код коња, ако се са њима ради од малих ногу, они ће попримити људске карактеристике, а у самом старту деле се на вође и оне који прате, односно доминантне и послушне, па им се на тај начин и приступа“, каже Јелена и додаје да јој је коњ Аг остао урезан у памћење по томе што је апсолвирао технику како се решити јахача и од тога направио праву науку.

Његов први јахач је био неискусан, а када је Аг схватио да људи малим пропињањем, избацивањем, или наглим убрзањем, лако падају, то се трудио да ради сваки наредни пут када би га неко појахао.

„Наравно, искусни јахачи нису падали, али је он и даље упорно покушавао“, каже Јелена и додаје да је то показатељ његовог карактера, колико је био тврдоглав и упоран, али и да коњи могу да усаврше разне вештине. Макс је знао да пије из флаше на екс и то је радио елегантније од сваког човека.

Пони Ружа је типичан пример „учи на грешкама“, те кад ју је једном претрчала шестомесечна кобила Марго, уместо да је заобиђе, никада више није долазила у ту ситуацију.

„Она са својих 36 година и пуно искуства држи се њене најбоље другарице кобиле Дијане и када види другог великог коња помери се уз ограду или шталу у заклон док коњ не прође“, каже Топићева.

Иста ситуација са карактерима је и код паса и код мачака.

„Код паса и највише, јер су они огледало људи, док су мачке више своје“, каже Јелена и додаје да пси поприме карактер човека, али умеју и да копирају друге псе.

„Постоји прича везана за псе и мачке. Пас каже: људи ме мазе, хране и чешљају, мора да су богови. Док мачка помисли: људи ме мазе, хране, чешљају, мора да сам богиња“, каже кроз смех Јелена.

У клубу је постојала мачка која је, видећи да људи јашу, помислила “а зашто не би и ја”?

„Спавала је на коњским сапима свако вече, а када седне у крило сматрала је да нико не треба да је помази, него само да гледа и да јој се диви“, каже Јелена и додаје да је једном приликом њен коњ Цака заспао, грешком јахача, без ћебета, те је Цицка пошто су јој клизиле мокре коњске сапи од тренинга, пружила шапе као веверица, али и даље не одустајући од свог ритуала, спавања односно јахања коња.

У клубу се и даље налазе и кокошке које у стопу прате мачке и псе када стиже клопа.

„Наше коке су се развиле, знају чак и да пресретну мало дете и да му отму кифлу пошто су исте висине, те је било и суза некад због њиховог понашања“, каже Јелена и додаје да су технику yеparеnja деце такође савладале, као уосталом и већина паса на салашу, знају да осете које дете носи кексић у руци, па се праве јако гладни, иако нису.

Коза Дуња је доказ да лукавост није карактеристична само за лисице.

„Дуња је знала да улети у шталу када су коњи на испаши и да им једе зоб, а када се друге козе враћају до њихових боксева, да се суптилно придружи групи и упути поглед случајним посматрачима, „да, била сам са њима све време“, каже Јелена и додаје да се свиња Бејб понашала као пас и долазила да се умиљава, непогрешиво дижући уши на своје име, док овца Љубица и данас има најбољи однос са козама и скаче на четири ноге, опонашајући их, што је јаче од ње.

М. Стакић