Ljudi, uglavnom, oblikuju ponašanje životinja

Jelena Topić iz Konjičkog kluba „Sent Džordž“ je bila pravi sagovornik na ovu temu, pošto je ceo život provela sa životinjama i može se reći da ih poznaje u dušu. U porodičnom klubu, koji je smešten na salašu na Kamenjaru, uvek je bilo mnogo životinja, svih rasa i veličina. Pamte se razne anegdote, ali i da je bilo dobrih i manje dobrih i pametnijih i malo sporijih ili ćemo reći ćudljivijih životinja.

„Edi je bio konj sa najviše karaktera, pameti i mogu slobodno reći da je bio i duhovit i imao sindrom „nisam ja“, te je znao i da potera druge konje u galop, vrati se na svoje mesto i zadovoljno se „smeška““,  kaže Jelena i dodaje da je znao i da uštine ljude zubima i da gleda u nebo, praveći se da apsolutno ne zna ko je takvu stvar mogao da uradi.

Jelena napominje da je pažnja i ljudski faktor taj koji umnogome oblikuje karakter kod životinja.

„Pogotovo kod konja, ako se sa njima radi od malih nogu, oni će poprimiti ljudske karakteristike, a u samom startu dele se na vođe i one koji prate, odnosno dominantne i poslušne, pa im se na taj način i pristupa“, kaže Jelena i dodaje da joj je konj Ag ostao urezan u pamćenje po tome što je apsolvirao tehniku kako se rešiti jahača i od toga napravio pravu nauku.

Njegov prvi jahač je bio neiskusan, a kada je Ag shvatio da ljudi malim propinjanjem, izbacivanjem, ili naglim ubrzanjem, lako padaju, to se trudio da radi svaki naredni put kada bi ga neko pojahao.

„Naravno, iskusni jahači nisu padali, ali je on i dalje uporno pokušavao“, kaže Jelena i dodaje da je to pokazatelj njegovog karaktera, koliko je bio tvrdoglav i uporan, ali i da konji mogu da usavrše razne veštine. Maks je znao da pije iz flaše na eks i to je radio elegantnije od svakog čoveka.

Poni Ruža je tipičan primer „uči na greškama“, te kad ju je jednom pretrčala šestomesečna kobila Margo, umesto da je zaobiđe, nikada više nije dolazila u tu situaciju.

„Ona sa svojih 36 godina i puno iskustva drži se njene najbolje drugarice kobile Dijane i kada vidi drugog velikog konja pomeri se uz ogradu ili štalu u zaklon dok konj ne prođe“, kaže Topićeva.

Ista situacija sa karakterima je i kod pasa i kod mačaka.

„Kod pasa i najviše, jer su oni ogledalo ljudi, dok su mačke više svoje“, kaže Jelena i dodaje da psi poprime karakter čoveka, ali umeju i da kopiraju druge pse.

„Postoji priča vezana za pse i mačke. Pas kaže: ljudi me maze, hrane i češljaju, mora da su bogovi. Dok mačka pomisli: ljudi me maze, hrane, češljaju, mora da sam boginja“, kaže kroz smeh Jelena.

U klubu je postojala mačka koja je, videći da ljudi jašu, pomislila “a zašto ne bi i ja”?

„Spavala je na konjskim sapima svako veče, a kada sedne u krilo smatrala je da niko ne treba da je pomazi, nego samo da gleda i da joj se divi“, kaže Jelena i dodaje da je jednom prilikom njen konj Caka zaspao, greškom jahača, bez ćebeta, te je Cicka pošto su joj klizile mokre konjske sapi od treninga, pružila šape kao veverica, ali i dalje ne odustajući od svog rituala, spavanja odnosno jahanja konja.

U klubu se i dalje nalaze i kokoške koje u stopu prate mačke i pse kada stiže klopa.

„Naše koke su se razvile, znaju čak i da presretnu malo dete i da mu otmu kiflu pošto su iste visine, te je bilo i suza nekad zbog njihovog ponašanja“, kaže Jelena i dodaje da su tehniku yeparenja dece takođe savladale, kao uostalom i većina pasa na salašu, znaju da osete koje dete nosi keksić u ruci, pa se prave jako gladni, iako nisu.

Koza Dunja je dokaz da lukavost nije karakteristična samo za lisice.

„Dunja je znala da uleti u štalu kada su konji na ispaši i da im jede zob, a kada se druge koze vraćaju do njihovih bokseva, da se suptilno pridruži grupi i uputi pogled slučajnim posmatračima, „da, bila sam sa njima sve vreme“, kaže Jelena i dodaje da se svinja Bejb ponašala kao pas i dolazila da se umiljava, nepogrešivo dižući uši na svoje ime, dok ovca Ljubica i danas ima najbolji odnos sa kozama i skače na četiri noge, oponašajući ih, što je jače od nje.

M. Stakić