Људи као „ЖИВЕ КЊИГЕ” у Културној станици „Еђшег” ЗАВИСНОСТ НИЈЕ ХИР
Жива библиотека, одржана протеклог викенда у Културној станици „Еђшег”, привукла је многе суграђане и заинтересовала их за разговор са „живим књигама”, људима из маргинализованих група.
Једна од „књига” била је Тања, чија прича почиње када у својим двадесетим годинама почиње да конзумира алкохол. Као мирној и повученој девојци, алкохол јој је пружао привидну слободу и самопоуздање. Неколико година је то чинила из забаве, када оде на неку прославу или журку. Након другог развода, али и посла због којег је газила сва своја морална начела, дошла би незадовољна кући, где би јој све и свако сметао, па и деца. Како би то превазишла, спас је тражила у алкохолу.
– Да бих се смирила, увече бих попила чашу вина, што би прерасло у флашу вина, па бих онда имала жељу да пробам и текилу – објашњава за „Дневник” како је све почело.
Такав однос према алкохолу трајао је десет година. Иако је била свесна свог проблема, потреба и зависност увек су били јачи од њене жеље за променом. На неразумевање и неприхватање Тања је наилазила када би покушала да се обрати и медицинском особљу, на препреке када је одлучила да промени своје окружење одласком у другу државу. У Словачкој, током три месеца, није конзумирала алкохол све до последњег дана и журке са колегама.
– Током журке сам спустила све своје баријере. Иако сам се покајала због тога што сам погазила своју реч, колеге су ме тапшале по рамену и говориле ми како сам супер – истиче Тања.
Након што се вратила у Србију, њена потреба за алкохолом била је још већа. Како наводи, није имала меру нити границу у пићу.
– Имала сам синдром „прве чаше”, што значи да када кренеш да пијеш, не знаш да станеш, те ме је то одвело у алкохолизам.
Прекретницу у животу одлучила је да направи када је увидела да зависност не утиче само на њу, већ и на децу.
– Помоћ сам потражила након што ми је старија ћерка рекла: „Мама, не могу више да гледам како се убијаш”.
Бивши супруг ју је потом одвео у удружење „Рестарт”, где је пронашла спас. Ту је пролазила кроз различите врсте терапија, од групних психотерапија до идивидуалних разговора са волонтерима „Рестарта”. Њена тачка преокрета у опоравку десила се када је, на групним терапијама, први пут дошла у додир са Библијом.
– Постојао је моменат у мом животу када сам од осећаја покајања и терета који сам вукла све те године први пут осетила да ме неко воли – напомиње она. – То је тренутак када сам схватила да постоји нешто јаче, веће и снажније од мене, те да се могу поуздати у то да ће све бити у реду и да ћу ја бити добро.
Поред тога, много су јој помогли и разговори са бившим зависницима, који су се некада налазили у истој или сличној ситуацији. Зависност није хир, а особе које се боре не треба осуђивати, већ их треба подстаћи на промену, пружајући им подршку и разумевање. Та зависност најчешће настаје, како Тања сматра, из неке животне трауме из младости или из детињства, са којом човек не може да се суочи.
– Када особа призна себи да има проблем, решио је половину тог проблема, док другу половину чини интензиван рад на себи и прихватање добронамерних сугестија – закључује Тања.
Након годину дана интензивног рада на себи, Тања више нема потребу за алкохолом. Она га већ шест година не конзумира, а оно што је постигла у животу за то време неупоредиво је веће од онога што је икада урадила. Има своју фирму, бави се сликањем, послом који је испуњава. Поново је изградила, до тада порушене, односе са неким члановима своје породице. Поред тога, волонтира у удружењу у којем се рехабилитовала како би помогла другима који се налазе у зачараном кругу зависноси.
И. Јапунџа