Ljudi kao „ŽIVE KNJIGE” u Kulturnoj stanici „Eđšeg” ZAVISNOST NIJE HIR

Jedna od „knjiga” bila je Tanja, čija priča počinje kada u svojim dvadesetim godinama počinje da konzumira alkohol. Kao mirnoj i povučenoj devojci, alkohol joj je pružao prividnu slobodu i samopouzdanje. Nekoliko godina je to činila iz zabave, kada ode na neku proslavu ili žurku. Nakon drugog razvoda, ali i posla zbog kojeg je gazila sva svoja moralna načela, došla bi nezadovoljna kući, gde bi joj sve i svako smetao, pa i deca. Kako bi to prevazišla, spas je tražila u alkoholu.

– Da bih se smirila, uveče bih popila čašu vina, što bi preraslo u flašu vina, pa bih onda imala želju da probam i tekilu – objašnjava za „Dnevnik” kako je sve počelo.

Takav odnos prema alkoholu trajao je deset godina. Iako je bila svesna svog problema, potreba i zavisnost uvek su bili jači od njene želje za promenom. Na nerazumevanje i neprihvatanje Tanja je nailazila kada bi pokušala da se obrati i medicinskom osoblju, na prepreke kada je odlučila da promeni svoje okruženje odlaskom u drugu državu. U Slovačkoj, tokom tri meseca, nije konzumirala alkohol sve do poslednjeg dana i žurke sa kolegama.

– Tokom žurke sam spustila sve svoje barijere. Iako sam se pokajala zbog toga što sam pogazila svoju reč, kolege su me tapšale po ramenu i govorile mi kako sam super – ističe Tanja.

Nakon što se vratila u Srbiju, njena potreba za alkoholom bila je još veća. Kako navodi, nije imala meru niti granicu u piću.

– Imala sam sindrom „prve čaše”, što znači da kada kreneš da piješ, ne znaš da staneš, te me je to odvelo u alkoholizam.

Prekretnicu u životu odlučila je da napravi kada je uvidela da zavisnost ne utiče samo na nju, već i na decu.

– Pomoć sam potražila nakon što mi je starija ćerka rekla: „Mama, ne mogu više da gledam kako se ubijaš”.

Bivši suprug ju je potom odveo u udruženje „Restart”, gde je pronašla spas. Tu je prolazila kroz različite vrste terapija, od grupnih psihoterapija do idividualnih razgovora sa volonterima „Restarta”. Njena tačka preokreta u oporavku desila se kada je, na grupnim terapijama, prvi put došla u dodir sa Biblijom.

– Postojao je momenat u mom životu kada sam od osećaja pokajanja i tereta koji sam vukla sve te godine prvi put osetila da me neko voli – napominje ona. – To je trenutak kada sam shvatila da postoji nešto jače, veće i snažnije od mene, te da se mogu pouzdati u to da će sve biti u redu i da ću ja biti dobro.

Pored toga, mnogo su joj pomogli i razgovori sa bivšim zavisnicima, koji su se nekada nalazili u istoj ili sličnoj situaciji. Zavisnost nije hir, a osobe koje se bore ne treba osuđivati, već ih treba podstaći na promenu, pružajući im podršku i razumevanje. Ta zavisnost najčešće nastaje, kako Tanja smatra, iz neke životne traume iz mladosti ili iz detinjstva, sa kojom čovek ne može da se suoči.

– Kada osoba prizna sebi da ima problem, rešio je polovinu tog problema, dok drugu polovinu čini intenzivan rad na sebi i prihvatanje dobronamernih sugestija – zaključuje Tanja.

Nakon godinu dana intenzivnog rada na sebi, Tanja više nema potrebu za alkoholom. Ona ga već šest godina ne konzumira, a ono što je postigla u životu za to vreme neuporedivo je veće od onoga što je ikada uradila. Ima svoju firmu, bavi se slikanjem, poslom koji je ispunjava. Ponovo je izgradila, do tada porušene, odnose sa nekim članovima svoje porodice. Pored toga, volontira u udruženju u kojem se rehabilitovala kako bi pomogla drugima koji se nalaze u začaranom krugu zavisnosi.

I. Japundža