Кућа оснивача Карловачке гимназије Димитрија Анастасијевића Сабова у рукама мајстора

Случајно или не,  времешна кућа, једна од најлепших у вароши, само годину дана старија од гимназије, почиње да се обнавља о трошку Покрајинске владе у години када школа којом је Сабов задужио српски народ обележава 230-годишњицу постојања. У ту кућу је чувши да најбогатији Карловчанин, вешти трговац Сабов жели да остави некакву задужбину иза себе, са својом свитом дошао мудри митрополит Стефан Стратимировић да га убеди да да новац за оснивање гимназије, што је, како се препричава и данас у Карловцима, био преседан, јер није било уобичајено да поглавар Карловачке митрополије неком иде на ноге. Према ономе што је о њему је остало записано, Сабов је био човек изузетног предузетничког духа, како би се то данас рекло. Није био родом из Карловаца, већ је вођен тим својим иснтинктом за добру зараду по завршетку  сабовског-кројачког  заната по ком је добио додатак у имену, одабрао као и многи други,  ову варош за живот и рад. Цинцарског је порекла, рођен 1726. и као шестогодишње дете из Његуша у Македонији обрео се у Земуну. У Новом Саду по жељи тутора изучио је сабовски занат и половином 18. века стигао у Карловце, у којима је почео радити као мајстор, спојивши сабовски са abayijskim и kapamayijskim занатом заједно са земљаком, да би се након смрти ортака 1865. осамосталио. По доласку у Карловце оженио се Саром, сељанком из Крушедола. Имали су много деце, тачан број није познат, али су сва рано помрла. Посинио је рођака своје жене Мату и оставио му значајан иметак, и кућу с почетка приче која је једна од првих на спрат у Карловцима и са вратима од кованог гвожђа. У заједници са њима живела је неко време и његова сестра Јана.  Посао му је ишао добро. Види се то по томе како је зарађивао. Купио је кућу и винограде и постао цењен суграђанин, код кога су одседали учасници Народно-црквених сабора који су се одржавали у Карловцима.

Убрзо напушта кројачки занат и одаје се трговини, а недуго затим и извозу.  У то доба на име Сабова и његове сестре Јане  често се наилази у црквеним књигама у рубрици  кумови. Кумовање је, кажу, било знак богатства и угледа тада, и свештеници га од 1775.у књигама заводе као “Господар Димитрије Анастасијевић”. Са браћом Сарајлић и Марком Гојковићем закупљује карловачку пустару Јарковце, где пече цигле и цреп. Трговао је карловачким винима и експортовао их у све крајеве Хабзбуршке монархије. Помиње се да је закупио готово све кафане на подручју шајкашког батаљона у којима је точено искључиво вино карловачких произвођача. У неким изворима се наводи да је закупио и читаво риболовно подручје у Шајкашкој и издавао посебне дозволе за пецање.

Последња грофица Бранковићка

Пребирајући по породичној библиотеци Радославу Богдановићу у руке је дошло дело „Последња грофица Бранковићка“ Игњата К. Сопрона, објављено у Земуну 1889. године у ком, између осталог, писац описује личности и збивања с почетка 19. века у Карловачкој митрополији, међу којима и удовицу посинка Димитрија Анастасијевића Сабова, Марију која се преудала за грофа Бранковића. Вредна пажње у књизи  је и препорука професора Јована Живановића, коме је аутор поверио штиво ради провере превода неких немачких израза, „да му се здраво допадала кад је читао, те да гледа да је што пре штампа”.

Постао је најбогатији човек у Карловцима. Пред крај живота бавио се банкарским пословима и позајмљивањем новца. У његовој каси после смрти су пронађене многобројне дужничке обвезнице племића, спахија, трговаца…

Од тренутка када је постао први ктитор Карловачке гимназије, аустријски двор му је доделио племићку титулу. Осим 20.000 форинти које је дао одмах за оснивање гимназије у своме тестаменту одредио је да се, у случају да његов посинак Мата умре без наследника,  исплати Карловачкој гимназији још 20.000 форинти. 

Сабов је умро 31. октобра 1803, а његов посинак 2. новембра следеће године, тако да је гимназија  већ 10. јануара 1805. године добила завештану суму од 20.000 форинти.

Кућу, после смрти Димитрија и његовог посинка Мате, по речима једног од двоје садашњих власника Радослава Богдановића, наслеђује Матина жена Марија, рођена у Табану, елитном делу Будима. Према подацима до којих је Богдановић дошао,  на даћи поводом смрти свога мужа, она упознаје  грофа Димитрија Бранковића,  унука  Јована Бранковића Липовца који је у то време био капетан варадинске регименте и следеће године се њих две венчавају у Гргетегу. Он напушта  службу и бави  се виноградарством јер су наследили од Сабова  20 ха винограда, 80.000 до 90.000 форинти што у облигацијама, што у обвезницама.  После тога кућа долази у власништво Карловчанина Марка Поповића Смотре, који купује  и комплетно имање. У рукама те породице кућа остаје  до 1971. када  Ангелина Дејановић Смотрина склапа уговор са мајком Радослава Богдановића по ком је после њене смрти то здање у Митрополита Стратимировића 18, припало Богдановићима.

Иако је последњи пут о трошку садашњих власника 1983. године реновирана, кућа привлачи пажњу туриста и посетилаца Карловаца, који је радо фотографишу. У њој су 1984. снимљени и одређени кадрови култног филма „Варљиво лето ’68“.

З. Милосављевић