Карловчанка одбојку заменила боксерским рукавицама и рингом

Ова тридестогодишњакиња није ништа од тога, напротив, реч је о врло женственој девојци која само воли ринг и боксерске рукавице.

У свет бокса могло би се рећи да је ушла стицајем околности након вишегодишњег тренирања одбојке у карловачком женском одбојкашком клубу „Партизан“, и кратко време у Новом Саду, али је њен успон у овој борилачкој дисциплини ишао вртоглавом брзином тако да је за две године упловила у професионалне воде.  Упитате ли је како је одлучила да са бави боксом са смешком ће вам одговорити да је то учинила када ју је момак оставио, али и да у томе можада има удела и то што  јој и деда био боксер.

-Одбојку сам дуги низ година играла – објашњава Оља Кљајић. – Почела сам да тренирам када сам била пети разред основне школе и то код доајена карловачке одбојке Срђе Илића. Чак сам уз Весну Станић Седер радила и са децом неколико година и то време ми је остало у најлепшем сећању. Бокс сам све то време волела, али не и тренирала. Почела сам у мају 2017. године да боксујем рекреативно у клубу код Мирослава Пагониса и испоставило се да ми одлично иде за руком. Брзо сам напредовала и за годину много постигла. Имам брз рад руку и ударац који по јачини не заостаје за ударцем мушког боксера.

Иако је иза ње свега две године бављења боксом, одлучила је да се окуша у професионалним интернационалним мечевима. Многи су јој рекли да је то врло храбра одлука будући да нема такмичарског искуства, али желећи да докаже да таленат и упорност могу да дају резултате, није се поколебала. Уз помоћ менаџера Александра Јанковића из Новог Сада и Мирка Скока из Немачке до сада је имала три меча у Аустрији и Немачкој. Два је изгубила, али јој се код трећег посрећило и однела је победу, а ускоро је очекује и четврти.

-Не бојим се ринга, али се бојим ваге – са смешком ће Оља Кљајић. – Када је у питању  прописана тежина, нема гледања кроз прсте. Ако се не уклапаш у нормативе, нема меча док то вага не дозволи. Тренирам свакодневно по сат, а када се припремам за меч онда дуже и чешће. Немам личног тренера. Мирослав Пагонис ми помаже колико може. Спаринг тренинге радим са мушкарцима. Они знају да ми се извињавају због неких удараца, а ја им кажем да нема потребе за тим јер нисмо на балету.

Каже да су јој  се родитељи сада већ мало привикли на то чиме се бави. Мајка је то прихватила брже и лакше него отац. На послу, а ради као продавац у IQOS-u у „Променади“ и неки од познаника знају да боксује  и то професионално, али шира јавност не. Наглашава да то ради јер воли спорт и оно што он пружа - прилику за упознавање људи и  дружење. С многима које је упознала на боксу је у пријатељским односима. Због свега тога, тврди, док буде могла, ићи ће напред.    

Зорица Милосављевић