Како је Милетић остао сам на тргу

Прво су испред римокатоличке цркве Име Маријино, непознати зидари подигли, у барокном маниру, преко 20 метара висок Стуб Светог тројства 1781. и он је наредних век и по доминирао данашњим Тргом Слободе. Требало је да, као и слични по западној и средњој Европи, заштити варош од куге. (Истина од „црне смрти” која је, рецимо, 1795/6. преполовила становништво Ирига, више је Нови Сад спасао добро организован и строго спровођен санитарни кордон.) Испред њега, сваке године је на празник Тијелово/Брашанчево, 60 дана после Ускрса, кретала велика процесија.

Богато украшен фигурама владара, светаца и анђела обновљен је 1866. и премештан у складу са урбанистичко-саобраћајним прекомпоновањем вароши. Али 1948, док је ФНРЈ покушавала доказати да је правовернија и у од свих система Источног блока и у „убијању бога”, дефинитивно је демонтиран и пренет на Телеп, у порту цркве Свете Елизабете. (Наводно, разлог је био то што је зидан од кречњака, по дефиницији, порозног камена.) Када је жупни двор зидан 1969. делови споменика су уграђени у темеље.

Споменик подигнут 1927.

Најпознатији Мошоринац на свету, Светозар Милетић, још за живота малтене канонизован код пречанских Срба, добио је први споменик тек на стогодишњицу рођења 1926. у Вршцу, где је последње године живота провео код сина, др Славка (потоњег министра здравља) и тамо преминуо, а други, далеко препознатљивији 1. октобра, 13 година касније у Новом Саду. Главни иницијатор били су Матица српска и Демократска странка Љубе Давидовића. Готово је било подразумљиво да се израда монументалног споменика од националног значаја, високог 4,5 метра повери светски славном скулптору Ивану Мештровићу. (Како и не би кад је био блиски пријатељ краља Александра, а приде и масон). Одређен му је и замашан хонорар од чак милион динара; једна трећина је исплаћена одмах након потписивања уговора, друга кад је завршио модел у гипсу, а трећа чим оконча посао. Наручиоци су се обавезали да ће превоз споменика и  пратећих делова бити „опроштен од сваке увозне даће”.

Место где ће бити постављен одредили су инжењер Милутин Татић и сам маестро, коме је као инспирација послужила фотографија из породичне архиве Милетићевог унука Светозара, на којој је велики народни трибун овековечен у кошуљи „душанки” и пелерини.

Међутим, мада још увек више него продуктиван, Мештровићев опус је креативно био у фази стаганиције. Јер, до тад је већ створио сва своја велика дела рађена под, њему својственим, утицајима европске, египатске и асирске скулптуре, те сецесије, а у раном периоду и Роденове поетике. У осмишљавању фигуре у натприродној величини великог народног трибуна, одабрао је сасвим сведени реалистички приступ, из кога избија сва снага Милетићеве личности.  

Државни догађај првога реда

Откривање споменика на квадеру од тамносивог јабланичког мермера био је државни догађај првога реда, па је сем градоначелника др Милоша Петровића, слово држао и југословенски премијер Драгиша Цветковић.

Одмах пошто су мађарске јединице 1941. заузеле Бачку, нимало нежно су уклониле споменик, али не и уништиле, већ је окупацију провео у бившој касарни Возарског ескадрона, близу Алмашког гробља. Остављен је постамент, али се не зна да ли је можда планирано да на њему Милетића „наследи” Свети Иштван, утемељивач угарске државности или сам регент Миклош Хорти, очајно лош адмирал, али бескрајно властољубив човек.   

Чим је локални бравар Иштван Тот је рестаурирао оштећена стопала фигуре, на иницијативу приљежног хроничара „Војводине старе” а нарочито Новог Сада Васе Стајића, споменик је већ 10. новембра 1944. свечано враћен на постамент, нешто нижи од оригиналног. Тад је надахнуто говорио сам Стајић, затим председник Авноја др Иван Рибар, Новосађанин а савезни министар Никола Поповић и Матичин председник др Александар Моч.

Вајар Павле Радовановић је 1951. на постамент уклесао ћирилицом и латиницом имена Милетића и Мештровића, јер је многе странце чудило да су Војвођани толико велики поштоваоци лика Карла Маркса! 

Гробница за пилоте

У једној од последњих битака које су водиле изнад Новог Сада ескадриле Вермахта и Црвене армије, погођено је 19. новембра 1944. неколико авиона, а један самољот се срушио у атар. Погинули су совјетски ваздухопловци Дуктин, Петруњин, Јефримов и Безруков. Одлучено је да буду сахрањени преко пута хотела „Војводина”, претвореног у стационар ратних војних инвалида, на тротоару улице Генералисимуса Јосифа Висарионовича Стаљина, десетак метара од Милетићевог споменика.

Новинар „Слободне Војводине„, prеthodnicе данашњег „Дневника”,  забележио је како је посмртни говор (не опело) одржао 6. јануара, као градоначелник, а не парох Успенске цркве, Алимпије Поповић. Да његови саборци добију достојан споменик задужење је добио подофицир совјетске војске Александар Иванович Настевич. Како га тренутно није било код локалних каменорезаца, црни мермер је пронађен и хитно допремљен из Апатина. На плочу су, сем имена страдалих, постављене и њихове слике, како се то, уосталом, ради чак и по сеоским гробљима Србије и Русије.  

Већ у лето 1945. је заједничка гробница, са крајње профаног места, премештена у такође непримерен простор Дунавског парка. Оданде је, пак, 1962. пресељена на Успенско гробље, по налогу месне власти и Савеза бораца, уз наредбодавно упутство да „ископ буде увече, кад нема много публике, с тим да управа Градског зеленила, изврши одмах изравнање места где су лешеви били, засадом цвећа или неког шибља, како би се отклониле уочљивости да је гроб ту и постојао”! Две године касније страдали авијатичари најзад су се скрасили у меморијалном комплексу крај Илока.

Мишко Лазовић