Kako je Miletić ostao sam na trgu
Već decenijama centralnim novosadskim placom dominira bronzani Miletić, ali samo vremešni stanovnici pamte da je nakon oslobođenja grada od fašista bila velika gužva spomenika na malom prostoru.
Prvo su ispred rimokatoličke crkve Ime Marijino, nepoznati zidari podigli, u baroknom maniru, preko 20 metara visok Stub Svetog trojstva 1781. i on je narednih vek i po dominirao današnjim Trgom Slobode. Trebalo je da, kao i slični po zapadnoj i srednjoj Evropi, zaštiti varoš od kuge. (Istina od „crne smrti” koja je, recimo, 1795/6. prepolovila stanovništvo Iriga, više je Novi Sad spasao dobro organizovan i strogo sprovođen sanitarni kordon.) Ispred njega, svake godine je na praznik Tijelovo/Brašančevo, 60 dana posle Uskrsa, kretala velika procesija.
Bogato ukrašen figurama vladara, svetaca i anđela obnovljen je 1866. i premeštan u skladu sa urbanističko-saobraćajnim prekomponovanjem varoši. Ali 1948, dok je FNRJ pokušavala dokazati da je pravovernija i u od svih sistema Istočnog bloka i u „ubijanju boga”, definitivno je demontiran i prenet na Telep, u portu crkve Svete Elizabete. (Navodno, razlog je bio to što je zidan od krečnjaka, po definiciji, poroznog kamena.) Kada je župni dvor zidan 1969. delovi spomenika su ugrađeni u temelje.
Spomenik podignut 1927.
Najpoznatiji Mošorinac na svetu, Svetozar Miletić, još za života maltene kanonizovan kod prečanskih Srba, dobio je prvi spomenik tek na stogodišnjicu rođenja 1926. u Vršcu, gde je poslednje godine života proveo kod sina, dr Slavka (potonjeg ministra zdravlja) i tamo preminuo, a drugi, daleko prepoznatljiviji 1. oktobra, 13 godina kasnije u Novom Sadu. Glavni inicijator bili su Matica srpska i Demokratska stranka Ljube Davidovića. Gotovo je bilo podrazumljivo da se izrada monumentalnog spomenika od nacionalnog značaja, visokog 4,5 metra poveri svetski slavnom skulptoru Ivanu Meštroviću. (Kako i ne bi kad je bio bliski prijatelj kralja Aleksandra, a pride i mason). Određen mu je i zamašan honorar od čak milion dinara; jedna trećina je isplaćena odmah nakon potpisivanja ugovora, druga kad je završio model u gipsu, a treća čim okonča posao. Naručioci su se obavezali da će prevoz spomenika i pratećih delova biti „oprošten od svake uvozne daće”.
Mesto gde će biti postavljen odredili su inženjer Milutin Tatić i sam maestro, kome je kao inspiracija poslužila fotografija iz porodične arhive Miletićevog unuka Svetozara, na kojoj je veliki narodni tribun ovekovečen u košulji „dušanki” i pelerini.
Međutim, mada još uvek više nego produktivan, Meštrovićev opus je kreativno bio u fazi staganicije. Jer, do tad je već stvorio sva svoja velika dela rađena pod, njemu svojstvenim, uticajima evropske, egipatske i asirske skulpture, te secesije, a u ranom periodu i Rodenove poetike. U osmišljavanju figure u natprirodnoj veličini velikog narodnog tribuna, odabrao je sasvim svedeni realistički pristup, iz koga izbija sva snaga Miletićeve ličnosti.
Državni događaj prvoga reda
Otkrivanje spomenika na kvaderu od tamnosivog jablaničkog mermera bio je državni događaj prvoga reda, pa je sem gradonačelnika dr Miloša Petrovića, slovo držao i jugoslovenski premijer Dragiša Cvetković.
Odmah pošto su mađarske jedinice 1941. zauzele Bačku, nimalo nežno su uklonile spomenik, ali ne i uništile, već je okupaciju proveo u bivšoj kasarni Vozarskog eskadrona, blizu Almaškog groblja. Ostavljen je postament, ali se ne zna da li je možda planirano da na njemu Miletića „nasledi” Sveti Ištvan, utemeljivač ugarske državnosti ili sam regent Mikloš Horti, očajno loš admiral, ali beskrajno vlastoljubiv čovek.
Čim je lokalni bravar Ištvan Tot je restaurirao oštećena stopala figure, na inicijativu prilježnog hroničara „Vojvodine stare” a naročito Novog Sada Vase Stajića, spomenik je već 10. novembra 1944. svečano vraćen na postament, nešto niži od originalnog. Tad je nadahnuto govorio sam Stajić, zatim predsednik Avnoja dr Ivan Ribar, Novosađanin a savezni ministar Nikola Popović i Matičin predsednik dr Aleksandar Moč.
Vajar Pavle Radovanović je 1951. na postament uklesao ćirilicom i latinicom imena Miletića i Meštrovića, jer je mnoge strance čudilo da su Vojvođani toliko veliki poštovaoci lika Karla Marksa!
Grobnica za pilote
U jednoj od poslednjih bitaka koje su vodile iznad Novog Sada eskadrile Vermahta i Crvene armije, pogođeno je 19. novembra 1944. nekoliko aviona, a jedan samoljot se srušio u atar. Poginuli su sovjetski vazduhoplovci Duktin, Petrunjin, Jefrimov i Bezrukov. Odlučeno je da budu sahranjeni preko puta hotela „Vojvodina”, pretvorenog u stacionar ratnih vojnih invalida, na trotoaru ulice Generalisimusa Josifa Visarionoviča Staljina, desetak metara od Miletićevog spomenika.
Novinar „Slobodne Vojvodine„, prethodnice današnjeg „Dnevnika”, zabeležio je kako je posmrtni govor (ne opelo) održao 6. januara, kao gradonačelnik, a ne paroh Uspenske crkve, Alimpije Popović. Da njegovi saborci dobiju dostojan spomenik zaduženje je dobio podoficir sovjetske vojske Aleksandar Ivanovič Nastevič. Kako ga trenutno nije bilo kod lokalnih kamenorezaca, crni mermer je pronađen i hitno dopremljen iz Apatina. Na ploču su, sem imena stradalih, postavljene i njihove slike, kako se to, uostalom, radi čak i po seoskim grobljima Srbije i Rusije.
Već u leto 1945. je zajednička grobnica, sa krajnje profanog mesta, premeštena u takođe neprimeren prostor Dunavskog parka. Odande je, pak, 1962. preseljena na Uspensko groblje, po nalogu mesne vlasti i Saveza boraca, uz naredbodavno uputstvo da „iskop bude uveče, kad nema mnogo publike, s tim da uprava Gradskog zelenila, izvrši odmah izravnanje mesta gde su leševi bili, zasadom cveća ili nekog šiblja, kako bi se otklonile uočljivosti da je grob tu i postojao”! Dve godine kasnije stradali avijatičari najzad su se skrasili u memorijalnom kompleksu kraj Iloka.
Miško Lazović