ЈЕДНА ОД НАЈЛЕПШИХ УЛИЦА НОВОГ САДА Некада штрафта социјалистичке индустрије, данас ЗЕЛЕНА ОАЗА У ХЛАДУ СТОГОДИШЊИХ КОПРИВИЋА Погађате ли која је?
Радничка улица – некад симбол индустрије у успону, данас стамбено-пословна оаза ушушкана у густо нанизане дрвореде копривића који су посађени још у првој половини прошлог века и још увек чекају на титулу заштићеног Споменика природе.
На томе интензивно ради Покрајински завод за заштиту природе, илити Природњачки музеј, који се управо налази у Радничкој улици, па многе љубитеље природних знаменитости наше државе привлачи у овај шор.
Али да кренемо од почетка, рецимо од Спенса, где се у ову улицу, која је још увек цела под калдрмом, улази из Сутјеске улице, од Основног суда с леве стране и нове црвене дванаестоспратнице у изградњи с десне. Монументално здање које већ две године ниче на поменутом углу поприлично мења вишедеценијски изглед Радничке улице посматрано „споља”, али чим се зарони у тунел зелениша, јасно је да је то још увек једна од најлепших и најдражих џада нашим суграђанима.
Наиме, на месту некадашњих фирми „Кабел”, „Данубијус”, „Идол”, „Картонажа”, као и велелепних кућа имућнијих Новосађана, данас су махом стамбене зграде, препознатљиви солитер на броју 17, Основна музичка школа „Јосип Славенски”, Основна школа „Ђорђе Натошевић”, вртић „Вилењак”, бројне пекаре, фризерски салони, радњице, адвокатске канцеларије, кафићи и ресторани, као и Новосадски отворени универзитет и већ поменути Покрајински завод за заштиту природе.
Премда се чини да у самој улици више нема разлога за грађевинске подухвате, на терену се види да је ситуација другачија... Неке старије зграде добијају нове спратове и фасаде, док постоје и парцеле на којима се зидају нови објекти, попут недавно довршене полицијске станице и двоспратног објекта у изградњи који припада компанији „3Латерал”.
Миц-по-миц и стижемо до другог краја, или почетка, Радничке улице, односно до Кеја жртава рације и Дунава, одакле је поглед на шор, дугачак свега нешто више од 800 метара, поприлично заводљив јер се одатле најбоље види густа ’ладовина која вас дочекује по уласку.
Текст и фото: Л. Радловачки