Изложба „Стара добра писаћа машина“  у Музеју на Тврђави

Наиме, у Музеју града Новог Сада на Петроварадинској тврђави 24. августа отворена је изложба „Стара добра писаћа машина“, чије су ауторке музејска саветница Дивна Гачић и кустоскиња Маријана Раткелић Лазић.

" Моје интересовање за писаће машине почело је 1996. године у једној антикварници на Тошином бунару на Новом Београду – сећа се Халас. – Тамо сам видео писаћу машину „Адлер 25“ и то је била љубав на први поглед. Буквално сам се заљубио у један предмет стар 100 година и вероватно се појавила носталгија за тим старим црним стварима, која ме је грозничаво захватила и одмах сам кренуо у потрагу за другим примерцима из тих времена. Уједно сам изучавао њихову историју, а када сам се уверио да не постоји још неко ко се тиме бави, то је постало нека врста колекционарства."

Одабрани експонати из богате и вредне колекције Ендреа Халаса, која садржи више од 500 писаћих машина, као и неколико јединствених примерака из збирке Музеја града Новог Сада, нашли су се у оквиру ове јединствене поставке. Различитих су произвођача и модела, почев од најстарих с краја 19. столећа, па све до оних произведених у некадашњој Југославији из друге половине 20. века.

" Људи се обично питају где све то држим – наставља причу Халас. – Сећам се да је у неким временима машина било свуда, осим у кухињи. Иначе, било их је по ходницима, собама, испод кревета, изнад ормара, у ормарима, складиштима... То је једносавно вирус који уђе у човека, срећом, позитивно је, није болест. Некада трошим скоро до задње паре, остављам само за породицу, а све остало дајем за ту пасију."

Као што је он код нас једини колекционар писаћих машина, тако је ово прва таква изложба, какву ниједан музеј у Србији није представио. Ту чињеницу у дело су спровеле две ауторке изложбе.

“ Као што обично бива, све је почело случајно – о томе одакле је потекла идеја о изложби прича једна од ауторки музејска саветница Дивна Гачић. – Заједничка пријатељица споменула је лепу колекцију писаћих машина, коју има Ендре Халас, а жели да излаже. Ступивши у контакт с њим, уверила сам се у то, али као археолог ништа нисам знала о писаћим машинама. Мало сам истражила и о свакој од тих, које су се нашле у избору, направила кратак историјат. Предложила сам колегиници Маријани, која је кустос за кулурну историју, да све урадимо заједно, јер она има више искуства у тој теми, а имала је и своју занимљиву изложбу „Записано се дуже памти“.”

У иностранству их има, свесна је Дивна Гачић, али управо сазнање да то код нас још нико није урадио, истраживачки дух је једног археолога привукао на пут до остварења тако уникатне изложбе.

Изложба је отворена до 24. октобра. Они који је посете у току наредна два месеца, кроз овај својеврсни времеплов, истина, неће се кретати као посетиоци приликом отварања изложбе, уз звукове композиције „Плави танго“ Лироја Андерсона, који је ову мелодију компоновао очаран звуком писаћих машина, али имају прилику да на једном месту погледају више од 40 писаћих машина марке „Ремингтон“, „Смит Премиер“, „Л.Ц. Смит“, „Дактил“, „Адлер“, „Мигнон“, „Андервуд“, „Хемонд“, „Мерцедес“ и друге, као и марке произведене на подручју некадашње Југославије – „Сава“, „Унис“, „Бисер“... Уз такав доживљај, такође имају прилику да сазнају како је текао развој и усавршавање писаћих машина, ко су били први конструктори, ко је све од познатих личности користио прве писаће машине, како су се оне мењале кроз историју и које је доба златно доба развоја писаћих машина.

Непролазне вредности ових успомена, осим музеја и антикварница, данас углавном препознају појединци, љубитељи старина.

- Без обзира на то што њихове масовне производње одавно нема и што живимо у време незаустављивог технолошког развоја, „стара добра писаћа машина“ поново све више добија на значају – објашњава ауторка Дивна Гачић. - Непрестано усавршавање и стално праћење техничко-технолошких иновација и достигнућа, довело је до тога да се на тржишту проналазе нове и нове марке писаћих машина, те се чини се да су управо оне затвориле пут лепом писању а отвориле врата рачунарима. Но, то је већ друга прича.

Б. Павковић