ИЗ АРХИВА ГРАДА: Салајчани заменили дом у Мађарској Новим Садом
Иако има више тумачења како је Салајка, један од најстаријих делова града, добила име већина историчара сматра да њен назив највероватније потиче од имена некадашње угарске жупаније Зала или Сала, која се налази у суседству западне Славоније, на тлу данашње Мађарске мада и данас у Словачкој постоји топоним истог имена.
Према записима, из тих крајева се у Нови Сад 1746. године доселила већа група Срба, којима је претило унијаћење, а који је себе називао Залајци, односно Салајци - На улазу у град, код Салајке, постојале су две капије, Кисачка и Темеринска, на којима се контролисао промет робе и људи и наплаћивала трошарина - каже директор Историјског архива града Петар Ђурђев. - Салајка се налази на надморској висини од око 75 метара, на плавном тлу, те кадгод би водостај Дунава порастао она би се нашла под водом. Такви догађаји су били чести, па се чак 1876. године Темеринском улицом могло пловити чамцима. Тек је изградњом канала било могуће одводњавање што је створило услове за масовнију градњу кућа.
Салајчани су спадали у сиромашније становништво, јер су их Алмашани и житељи Роткварије предухитрили и покуповали највећи део обрадивих парцела. Због тога су се Салајчани окренули занатству, трговини, па су у тој четврти живели радници, али и интелектуалци. Према подацима локалних хроничара тамо су се могли наћи зидари, бирташи (кафанџије), ковачи и бербери.
- До 1918. године, Салајка се простирала до данашње Шајкашке улице, која се тада звала Шаначка - објашњава Ђурђев. - У међуратном периоду од Шулцовог млина до Канала парцелисано је земљиште за градњу кућа, па је ту настао нови део Салајке, под именом Шулцово насеље. Отваране су занатске радионице, а на левој страни Темеринске улице налазиле су се трговачке и услужне радње. Најстарији су се поред сточарства, бавили и баштованством, а своје производе су одвозили у Пешту, Беч и друге градове, а продавали си их и на локалној пијаци која се налазила у Темеринској улици.
За време мађарске окупације од 1941 до 1944. године, Салајчани су подржавали покрет отпора, многи млади су били чланови диверзантских и пропагандних група, хапшени и осуђивани, а велики број их је страдао у затворима и логорима.
- Први послератни урбанистичкли план Града предвиђао је да део Салајке, од улице Косте Шкоце до Партизанске буде расељен како би на том простору била уређена индустријска зона. - каже Ђурђев. - Међутим, власт је имала прилику да „на својој кожи” осети колико су Салачани били пргаве нарави, јер су наишли на велики отпор мештана иако им није било допуштено да се поправљају куће или да се дозидава, чак ни да се тршчани кровови замењују црепом. Салајчани су тако деценијама пружали велики отпор расељавању, па је Град на крају одустао од изградње индустријске зоне на том месту.
Талас урбанизација и економског јачања Новог Сада није заобишао ни Салајку тако да је данас знатно по променила изглед и предала се новоградњи. Све је мање малих, лепо уређених породичних кућа и улице су постале уске. Међутим, оно што је сигурно и даље живи вечито ривалство Салајчана и Подбараца, дуго готово три века.
На Салајки је основна школу изграђена 1911. године, и прво је била четворогодишња, затим шестогодишња, а од 1958. године осмогодишња, под именом „Вук Караџић“. Од 1961. године, на постоји средња стручна школа, која се некада звала Хемијско-технолошка школа, а данас носи назив Техничка школа „Павле Савић”. Многима је прва асоцијација на Салајку игралиште спортског друштва „Славија“ иако је је ово спортско друштво првобитно радило у Подбари. Тај део града је био познат и по кафанама, а „Код три круне” на углу Темеринске и Кисачке често су приређиване игранке.
С. Ковач
