ИЗ АРХИВА ГРАДА Један од највећих железничких мостова у Европи
Понтонски мостови спајали су дунавске обале још крајем 17. века, први стални датира 1788. године, док се идеја о изградњи железничког моста родила краја 18. века. Према речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева, ти планови нису реализовани, не из финансијских, већ више из неповољних међународних односа.
Први новосадски железнички мост (Фрање Јосифа, односно Краљевића Андреја), са првом пешачком стазом, коју су почели да граде Французи 9. септембра 1881. године, по пројекту бечког архитекте Карла Баумана, пуштен је у саобраћај 1833. године и повезивао је железницу средње Европе са Балканом и Блиским истоком.
- Био је предвиђен само за железнички саобраћај, али је Скупштина града 28. јуна 1880. године поднела захтев да преко њега прелазе пешаци и кола. Влада је делимично прихватила предлог и допустила само пешачки саобраћај, због чега се Дунав у наредне четири деценије додатно премошћавао понтонским мостовима и скелама за кола - објашњава Ђурђев. - Железнички мост је био у облику издужене греде дужине 432 метара, с једноколосечном пругом и налазио се узводно од понтонског. Имао је шест стубова, четири речна и два обалска, подигнутих према пројекту француског Друштва „ Фивес Litess“ из Париза. Од пет отвора међу стубовима, четири су имала једнак размак, по 84 метра, док је пети, који се налазио између трећег и четвртог стуба имао ширину од 96 метара.
Тунел испод Тврђаве, једини у каменој стени на територији Војводине, изградили су ломбардијски радници фирме „Фивес Littеs“ од 1879. до 1883. године. Према чланцима из штампе током бушења петроварадинске стене мештани су мучили муку с непрестаним детонацијама и буком коју су производили радници у тунелу.
Дужина тунела и колосека кроз њу износи 361 метара, ширина пет метара, а исто толико је висок, док је његова изградња коштала 290.000 форинти. Приликом рушења железничког моста 11. априла 1941. године тунел није био миниран, те су га окупационе власти користиле све до 1944. године. Након тога је затворен гвозденим капијама и наводно је добро очуван.
Мост је имао челичну решеткасту конструкцију, као и усправне и међусобно ојачане носаче, док је на врховима био повезан попречном металном конструкцијом.
- На крајевима су сијали фењери , а од 1911. године коришћено је елекрично осветљење - каже Ђурђев. - Занимљиво је да је био отпоран на земљотресе какви су се догодили код Лединаца 1739. и Сремских Карловаца 1789. године. Прво котролно оптерећење моста урађено је са три локомотиве. У то време новосадски мост био убрајан у један од навећих железничких мостова у Европи, а изграњња је коштала 1.370.000 форинти.
До 1929. године је носио име аустроугарског цара Фрање Јосифа (1930-1916), а потом, до 1941. године краљевића Андреја, трећег Александровог сина, рођеног те године. За време мађарске окупације, исте године када је миниран, мост Франца Јосифа је и обновљен, а већ идуће, 1942. године, поново је пуштен у саобраћај углавном за потребе окупационе војске. Срушен је 22. октобра 1944. године, приликом повлачења немачке војске. На стубовима некадашњег железничког моста у плану је да буде изграђен нови мост за пешаке и бициклисте, а први корак ка реализације те идеје учињен је недавно пошто је одабран пројектант.
С. Ковач
фото: Историјски архив града