И боћање је весник пролећа: Олимпијски спорт за пензионере
Симбол почетка пролећа се у нашој култури везује за цветање висибаба, сматра се да доносе лепше време и са њима креће буђење и најава сунчаних дана, а први весници пролећа у Новом Саду јесу и пензионери који се окупљају и на теренима широм града играју боћање, шаљиво речено, олимпијски спорт за пензионере.
Нови Сад има неколико терена за ову игру - која се највише веже за приморске делове бивше Југославије, највише за Далмацију- код касарне Мајевица, на Адицама или код Жежељевог моста на кеју, сваког лепог дана, бацају се кугле.
О боћању ће најискреније и најбоље причати пензионери који су играјући овај спорт постали веома добри у њему, а и спојили су лепо и корисно, на свежем су ваздуху и проводе време дружећи се.
Мирослав Мердић са Новог Насеља редован је члан екипе која свакодневно одлази до терена који се налази уз Булевар Кнеза Милоша и боћа.
- Ми смо на терену сваког дана, од 13 до 17 часова, а у том периоду одиграмо две или три партије, лепо и лагано - каже Мирослав и додаје да ако нема снега и кише, боћа се, дувало не дувало.
Мирослав, у екипи познатији као Мирза, укратко је објаснио правила боћања или како Далматинци кажу - балоте.
- У свакој екипи налази се по три члана, а ми се увек поделимо тако да будемо равноправни. Поента игре је да кугла буде најближа булину, а булин је мања кугла која је оријентир бацачима. Постоји неколико начина како се долази до булина. Кугла се може бацити или ваљати, и важно је противнику куглу одаљити од булина, избацити је из игре - говори Мирза у једном даху, преносећи сву лепоту и жар ове игре.
За многе боћаре се каже да могу дуже да издрже под водом него у стану, па сваки слободан тренутак користе да изађу на стазу и друже се
Што се чланова екипе тиче, у дружини са насеља налазе се играчи који имају око 70 година, док убедљиво најстарији члан екипе има 90 и надимак му је Јабука. Дакле, на терену године нису важне, већ искуство и вежба.
Што се епидемије тиче, Мирза каже да је било оних који су се бојали и неко време нису долазили, али да су остали били свесни и носили маске, одржавали дистанцу и били обазриви.
Иако се целе године могу видети на теренима, боћари су сагласни да када почиње пролеће и сунце засија, онда је то права ствар и ужитак играња. Екипа са Новог Насеља игра спортски, док се многе екипе пре почетка дуела опкладе у пиће или у новац.
- Деси се да неко од нас има славу, рођендан или је постао деда, па на партију боћања донесе част и то је фино, али је суштина у томе да се игра без опклада и договора, већ ради уживања и прекраћивања слободног времена.
Поред саме забаве и надметања, важан део игре је и шетња. У две партије се може направити око пет километара, што је заиста лепа шетња уз забаву. У разговору са Мирзом чуло се и шаљиво добацивање да “многи од играча могу више да издрже под водом него у стану”, те је зато боћање прави спорт за њих.
Иако многи оспоравају боћање као озбиљан спорт, јунацима ове приче то не смета. Они су срећни, задовољини и такмиче се, једноставно продужавају себи живот, а оне који сматрају да боћање није прави спорт, позивају на сок и једну партију.
В. Гвозденовић