I boćanje je vesnik proleća: Olimpijski sport za penzionere
Simbol početka proleća se u našoj kulturi vezuje za cvetanje visibaba, smatra se da donose lepše vreme i sa njima kreće buđenje i najava sunčanih dana, a prvi vesnici proleća u Novom Sadu jesu i penzioneri koji se okupljaju i na terenima širom grada igraju boćanje, šaljivo rečeno, olimpijski sport za penzionere.
Novi Sad ima nekoliko terena za ovu igru - koja se najviše veže za primorske delove bivše Jugoslavije, najviše za Dalmaciju- kod kasarne Majevica, na Adicama ili kod Žeželjevog mosta na keju, svakog lepog dana, bacaju se kugle.
O boćanju će najiskrenije i najbolje pričati penzioneri koji su igrajući ovaj sport postali veoma dobri u njemu, a i spojili su lepo i korisno, na svežem su vazduhu i provode vreme družeći se.
Miroslav Merdić sa Novog Naselja redovan je član ekipe koja svakodnevno odlazi do terena koji se nalazi uz Bulevar Kneza Miloša i boća.
- Mi smo na terenu svakog dana, od 13 do 17 časova, a u tom periodu odigramo dve ili tri partije, lepo i lagano - kaže Miroslav i dodaje da ako nema snega i kiše, boća se, duvalo ne duvalo.
Miroslav, u ekipi poznatiji kao Mirza, ukratko je objasnio pravila boćanja ili kako Dalmatinci kažu - balote.
- U svakoj ekipi nalazi se po tri člana, a mi se uvek podelimo tako da budemo ravnopravni. Poenta igre je da kugla bude najbliža bulinu, a bulin je manja kugla koja je orijentir bacačima. Postoji nekoliko načina kako se dolazi do bulina. Kugla se može baciti ili valjati, i važno je protivniku kuglu odaljiti od bulina, izbaciti je iz igre - govori Mirza u jednom dahu, prenoseći svu lepotu i žar ove igre.
Za mnoge boćare se kaže da mogu duže da izdrže pod vodom nego u stanu, pa svaki slobodan trenutak koriste da izađu na stazu i druže se
Što se članova ekipe tiče, u družini sa naselja nalaze se igrači koji imaju oko 70 godina, dok ubedljivo najstariji član ekipe ima 90 i nadimak mu je Jabuka. Dakle, na terenu godine nisu važne, već iskustvo i vežba.
Što se epidemije tiče, Mirza kaže da je bilo onih koji su se bojali i neko vreme nisu dolazili, ali da su ostali bili svesni i nosili maske, održavali distancu i bili obazrivi.
Iako se cele godine mogu videti na terenima, boćari su saglasni da kada počinje proleće i sunce zasija, onda je to prava stvar i užitak igranja. Ekipa sa Novog Naselja igra sportski, dok se mnoge ekipe pre početka duela opklade u piće ili u novac.
- Desi se da neko od nas ima slavu, rođendan ili je postao deda, pa na partiju boćanja donese čast i to je fino, ali je suština u tome da se igra bez opklada i dogovora, već radi uživanja i prekraćivanja slobodnog vremena.
Pored same zabave i nadmetanja, važan deo igre je i šetnja. U dve partije se može napraviti oko pet kilometara, što je zaista lepa šetnja uz zabavu. U razgovoru sa Mirzom čulo se i šaljivo dobacivanje da “mnogi od igrača mogu više da izdrže pod vodom nego u stanu”, te je zato boćanje pravi sport za njih.
Iako mnogi osporavaju boćanje kao ozbiljan sport, junacima ove priče to ne smeta. Oni su srećni, zadovoljini i takmiče se, jednostavno produžavaju sebi život, a one koji smatraju da boćanje nije pravi sport, pozivaju na sok i jednu partiju.
V. Gvozdenović