Градска кућа као оличење историје

– Првобитна зграда Магистрата била је смештена на месту данашње Поште у Железничкој улици, у старој коморској кући – открива Сандра Јанковић. – Међутим, старост куће, као и локација „на крају вароши”, поред тадашње баруштине Мали лиман, није задовољила потребе градске управе. Због тога, тридесетак година касније, сели се на исту локацију на којој је и данас. Тадашња зграда се звала „Ференцијана”, по сенатору и богатом трговцу Петру Ференцију, који је своју једноспратницу издао градској управи под закуп. Баш на самом тргу, једна од палата по имену „Гвоздени човек”, преузела је од „Ференцијане” улогу Магистрата 1845. године и у њој остала до несрећне 1849. године, када је великим делом изгорела у бомбардовању с Петроварадинске тврђаве.

Како даље наводи наша саговорница, 1849. године се седиште враћа у првобитну, тада већ оронулу кућу, која је једина међу свим здањима на тргу била поштеђена од пламена. Она истиче да се убрзо, под утицајем новопостављеног градоначелника Павла Јовановића (оца чувеног песника Јована Јовановића Змаја), седиште за наредних 20 година сели на адресу Змај Јовина 4, где се, како каже, и данас својом посебношћу истиче палата „Својина”. По речима Сандре Јанковић, последња адреса Магистрата пре изградње савременог здања је била жандармеријска касарна на месту данашњег „Базара”.

– Идеја о изградњи новог здања потекла је с различитих страна, а одабир локације је био праћен сукобом православних и католичких кругова – напомиње Сандра Јанковић. – Наиме, Светозар Милетић, угледни адвокат и политичар, заједно са својим присталицама, залагао се за изградњу Градске куће у традиционалном српском крају, у близини данашњег здања Матице српске, Владичанског двора и Саборне цркве. С друге стране, моћније угарско племство захтевало је изградњу здања у средишту католичког света, где се планирала и изградња католичке богомоље на данашњем главном тргу.

Сандра Јанковић истиче да је пројектант тог здања, као што је случај и с другим здањима на Тргу слободе, био страног порекла, што, како каже, указује на чињеницу да је град био довољно богат да ангажује најбоље архитекте тога доба.

– Беше то златно доба, врхунац лепоте уметничког стваралаштва у овом граду – наглашава Сандра Јанковић, и додаје да је градња здања у којем је смештена Градска кућа започета 1893. године, а довршена 1895. године. – Неоренесанса је доминантан уметнички стил тог велелепног двоспратног здања и одабир је архитекте Ђерђа Молнара. Тај чувени архитекта заслужан је и за изградњу неоготичке Цркве Имена Маријиног, смештене насупрот Градској кући. Својим спољашњим изгледом, новосадска Градска кућа необично подсећа на истоветну установу у Грацу у Аустрији, због чега се сматра њеном копијом. Управо из тог разлога често се у шали каже да Трг слободе краси новосадска Грацка кућа.

Одушевљење наше саговорнице том грађевином види се у свакој реченици, поготово када наглашава да свако ко се нађе пред њом бива очаран њеном јединственом лепотом те да свако парче фасаде тог здања носи своју симболику.

– Естетски моћна чеона фасада поседује истурено прочеље са снажним стубовима у приземном делу, а уколико се загледате у архитектонске елементе, запазићете низ детаља који је чине посебном – описује Сандра Јанковић. – Један од науочљивијих је детаљ на прочељу здања, при њеном врху, а то је грб Новог Сада. Чине га три куле као симболи одбране града, река Дунав која вијуга кроз зелена поља и голубица која носи палмину гранчицу као симбол мира. Веома упечатљиве су и алегоријске фигуре грчких богиња које красе прозоре на првом спрату. Има их осам и представљају својеврсне чуварке града. Свака има своју симболику, представљајући по једну карактерну особину становника града, а најимпресивнија међу њима је Чуварка града Атина, спремна да оружјем брани свој вољени град.

Она открива да фасаду красе и натписи, док „богато орнаментисана Свечана сала представља срце тог прелепог здања”. Њу су својим гипсаним делима украсили вајари Јохан Кистнер и Јулије Аника. – На плочи постављеној на главном улазу, на четири језика – српском, мађарском, словачком и русинском – исписано је „градоначелник”, у складу с мултиетничким карактером града и званичном употребом тих језика – истиче Сандра Јанковић. – Такође, посебно су занимљиви натписи на левом углу зграде, који представљају градове-побратиме Новог Сада: Модену, Хелиуполис, Будву, Ченгчун, Дортмунд и Норич.

Водич и чланица УТВНС-а Сандра Јанковић открива да се на врху високог торња с балконом види звоно заштитника града, Светог Флоријана, које је некада имало три различите функције, међу којима је, како саговорница истиче, најинтересантнија била функција оглашавања опасности од пожара.

– Наиме, два стражара наизменично су мотрила на град дању и ноћу и кратким сигналима обавештавала ватрогасце и грађане о томе у којем делу града гори ватра – наводи она, и додаје да се на основу јачине и интензитета звука, као и броја удараца у звоно, тачно могло утврдити којој од тадашњих пет четврти града прети опасност. – Поред звука, постојали су и реквизити који су указивали на пожар – дању црвени барјак постављен у правцу пожара, а ноћу запаљен фењер на мотки. Звоно је могло да даје дуже сигнале, што је значило отварање пијаце смештене на месту данашег Трга Слободе у 5 сати, и затварање у подне, као и да огласи смрт градских чиновника. Данас то звоно носи име „Матилда“ по добротворки која га је купила и поклонила Новосађанима.

К. Ивковић Ивандекић