Гојазност деце и адолесцената пошаст 21. века

По речима др Драгане Балаћ из Центра за хигијену и хуману екологију Института за јавно здравље Војводине, појава гојазности везује се за период појачане индустрализације и инстант-начина живота. И у нашем граду је приметно све више гојазне деце и младих. 

„Како је индустрализација расла и како се побољшавао начин живота, тако смо се све више усредсредили на седење, односно мање смо физички активни“, рекла је Драгана Балаћ.

„Све више деце се окреће брзој храни, која је богата мастима и шећерима и има много већу енергетску вредност од домаћих оброка, а разлог томе је све урбанији и бржи начин живота, због чега велики проценат родитеља не стиже да кува. Физичка активност је све мања јер деца све више времена проводе гледајући телевизију или користећи интернет, при том грицкајући нездраве грицкалице, што доприноси повећаној стопи гојазности.“

По њеним речима, физичка неактивност, седење, ослобађање од физичке активности у школама су начини за развијање гојазности код деце и адолесцената. Највећи непријатељ здравог живота је интернет јер се деца по цео дан више везују за друштвене мреже него што су напољу, на свежем ваздуху, у игри, чиме би спречила појаву гојазности. Како каже др Балаћ, гојазно дете је склоније развоју неке метаболичке болести, попут дијабетеса и повишених масноћа. Код деце и адолесцената, укупни садржај телесне масти зависи од узраста, пола и пубертетског развоја.

„Масно ткиво није само депо енергије већ је важан ендокрини орган, који продукује биолошки активне суспстанце с локалним и/или системским дејством, стварајући и ослобађајући проинфламаторне и антиинфламаторне факторе“, рекла је за „Дневник” ендокринолог-педијатар др Славица Даутовић из Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине.

Утицај на хормонски статус

„До пре 20 година није се знало да је масно ткиво и те како хормонски активно и да утиче на наш хормонски статус, односно на полне хормоне“, рекла је др Драгана Балаћ.

„Зато су гојазне девојчице маљавије од негојазних. Осим тога, гојазност представља ризик за коштано-зглобни систем јер га оптерећује те ће таква деца, нарочито женска, касније бити у већем ризику за обољевање од остеопорозе.“

„Ризик за појаву шећерне болести код гојазних мушкараца је 60 одсто, а код жена чак 93 одсто, а и ризик од инфаркта је три до четири пута већи, а од можданог удара пет пута. У основи развоја шећерне болести код гојазних је инсулинска резистенција, односно смањена осетљивост на сопствени инсулин. Мање од пет одсто узрока гојазности у детињству је узроковано генетским поремећајима, ендокриним болестима, лезијама централног нервног система или јатрогеним узроцима.“

Како је објаснила наша саговорница, учесталост гојазности код деце и адолесцената у свету је два до три одсто, а прекомерне ухрањености, укључујући гојазност, десет одсто. Пораст учесталости код деце износи 0,5 до један одсто годишње током последње две деценије и нарочито је изражен у економски развијеним земљама Северне Америке и Европе. Деца гојазних родитеља имају већи ризик од гојазности.

„Епидемија гојазности све више погађа најмлађе узрасте и с тим у вези имамо готово 12 одсто деце узраста од шест до 23 месеца која су прекомерно ухрањена“, рекла је Славица Даутовић.

„У Србији, по резултатима Истраживања здравља становништва Србије у 2013. години, 28,2 одсто деце и адолесцената узраста седам до 14 година је било прекомерно ухрањено, од чега је 14,5 одсто било предгојазно, а 13,7 одсто гојазно. Истраживања здравља становништва Србије током последњих 13 година показују да је преваленција гојазности порасла 3,1 пута, а предгојазности 1,8 пут.“

Превенција гојазности код деце, по њеним речима, треба да буде усмерена најпре на родитеље, који морају бити упознати са чињеницама о томе на који начин исхрана и телесна маса утичу на здравље детета. Гојазност смањује квалитет живота и потребна је едукација свих чланова породице гојазне деце, због промена у начину живота кроз усвајање трајних измена у исхрани и физичкој активности. Такође, неопходна је и подршка друштвене заједнице у целини, кроз доступност садржаја за физичку активност, организовање едукација и контакта с медицинским стручњацима.

И. Миклоши