Gojaznost dece i adolescenata pošast 21. veka
Gojaznost je definitivno bolest 20. i 21. veka i predstavlja povećano nakupljanje masnih depoa u tolikoj meri da oštećuje zdravlje.
Po rečima dr Dragane Balać iz Centra za higijenu i humanu ekologiju Instituta za javno zdravlje Vojvodine, pojava gojaznosti vezuje se za period pojačane industralizacije i instant-načina života. I u našem gradu je primetno sve više gojazne dece i mladih.
„Kako je industralizacija rasla i kako se poboljšavao način života, tako smo se sve više usredsredili na sedenje, odnosno manje smo fizički aktivni“, rekla je Dragana Balać.
„Sve više dece se okreće brzoj hrani, koja je bogata mastima i šećerima i ima mnogo veću energetsku vrednost od domaćih obroka, a razlog tome je sve urbaniji i brži način života, zbog čega veliki procenat roditelja ne stiže da kuva. Fizička aktivnost je sve manja jer deca sve više vremena provode gledajući televiziju ili koristeći internet, pri tom grickajući nezdrave grickalice, što doprinosi povećanoj stopi gojaznosti.“
Po njenim rečima, fizička neaktivnost, sedenje, oslobađanje od fizičke aktivnosti u školama su načini za razvijanje gojaznosti kod dece i adolescenata. Najveći neprijatelj zdravog života je internet jer se deca po ceo dan više vezuju za društvene mreže nego što su napolju, na svežem vazduhu, u igri, čime bi sprečila pojavu gojaznosti. Kako kaže dr Balać, gojazno dete je sklonije razvoju neke metaboličke bolesti, poput dijabetesa i povišenih masnoća. Kod dece i adolescenata, ukupni sadržaj telesne masti zavisi od uzrasta, pola i pubertetskog razvoja.
„Masno tkivo nije samo depo energije već je važan endokrini organ, koji produkuje biološki aktivne suspstance s lokalnim i/ili sistemskim dejstvom, stvarajući i oslobađajući proinflamatorne i antiinflamatorne faktore“, rekla je za „Dnevnik” endokrinolog-pedijatar dr Slavica Dautović iz Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine.
Uticaj na hormonski status
„Do pre 20 godina nije se znalo da je masno tkivo i te kako hormonski aktivno i da utiče na naš hormonski status, odnosno na polne hormone“, rekla je dr Dragana Balać.
„Zato su gojazne devojčice maljavije od negojaznih. Osim toga, gojaznost predstavlja rizik za koštano-zglobni sistem jer ga opterećuje te će takva deca, naročito ženska, kasnije biti u većem riziku za oboljevanje od osteoporoze.“
„Rizik za pojavu šećerne bolesti kod gojaznih muškaraca je 60 odsto, a kod žena čak 93 odsto, a i rizik od infarkta je tri do četiri puta veći, a od moždanog udara pet puta. U osnovi razvoja šećerne bolesti kod gojaznih je insulinska rezistencija, odnosno smanjena osetljivost na sopstveni insulin. Manje od pet odsto uzroka gojaznosti u detinjstvu je uzrokovano genetskim poremećajima, endokrinim bolestima, lezijama centralnog nervnog sistema ili jatrogenim uzrocima.“
Kako je objasnila naša sagovornica, učestalost gojaznosti kod dece i adolescenata u svetu je dva do tri odsto, a prekomerne uhranjenosti, uključujući gojaznost, deset odsto. Porast učestalosti kod dece iznosi 0,5 do jedan odsto godišnje tokom poslednje dve decenije i naročito je izražen u ekonomski razvijenim zemljama Severne Amerike i Evrope. Deca gojaznih roditelja imaju veći rizik od gojaznosti.
„Epidemija gojaznosti sve više pogađa najmlađe uzraste i s tim u vezi imamo gotovo 12 odsto dece uzrasta od šest do 23 meseca koja su prekomerno uhranjena“, rekla je Slavica Dautović.
„U Srbiji, po rezultatima Istraživanja zdravlja stanovništva Srbije u 2013. godini, 28,2 odsto dece i adolescenata uzrasta sedam do 14 godina je bilo prekomerno uhranjeno, od čega je 14,5 odsto bilo predgojazno, a 13,7 odsto gojazno. Istraživanja zdravlja stanovništva Srbije tokom poslednjih 13 godina pokazuju da je prevalencija gojaznosti porasla 3,1 puta, a predgojaznosti 1,8 put.“
Prevencija gojaznosti kod dece, po njenim rečima, treba da bude usmerena najpre na roditelje, koji moraju biti upoznati sa činjenicama o tome na koji način ishrana i telesna masa utiču na zdravlje deteta. Gojaznost smanjuje kvalitet života i potrebna je edukacija svih članova porodice gojazne dece, zbog promena u načinu života kroz usvajanje trajnih izmena u ishrani i fizičkoj aktivnosti. Takođe, neophodna je i podrška društvene zajednice u celini, kroz dostupnost sadržaja za fizičku aktivnost, organizovanje edukacija i kontakta s medicinskim stručnjacima.
I. Mikloši