Сведоци кроз историју
(ФОТО)ТИХА ЗВОЊАВА У РАТУ, СНАЖАН ЗВУК У МИРУ Прича о звонима Успенске цркве и њиховој улози у верском и културном животу Новог Сада
Попут осталих православних цркава, мада је то био случај и са католичким, Успенска црква у Новом Саду остала је у Великом рату без својих звона 1916. године по наредби аутроугарских власти о реквизицији црквених звона и њиховом претапању у оружје.
Предаја звона из Успенске цркве војним властима захваљујући тадашњем старешини храма проти Вељку Миросављевићу добила је димензије значајног, готово свечаног чина, што је и разумљиво с обзиром на значај звона у богослужбеном и животу верника. Тако је било и осам година касније, када су нова звона освештавана и стављена у звоник, која и данас, век касније позивају вернике на молитву и зазвоне током литургије или којом другом приликом.
Прота Вељко организовао је на Петровдан 1916. испраћај старих звона које је цркви даривала удовица новосадског трговца Михаила Ђурковића, Дионисија Ђурковић око 1767. године. Чак је послао неколико младића да скину и донесу и звоно Јовановске цркве, за коју је такође био задужен. Постарао се и да се догађај забележи фото-апаратом и тако остане трајно сведочанство о том чину. Колико је мислио на сваки детаљ говори податак да је фотографије поделио и неколицини парохијана за случај да у тим ратним околностима дође до уништења оних које се чувају у цркви.
- Заједно са народом он се опростио од старих звона - прича садашњи старешина Успенске цркве прота Жељко Латиновић. - На фотографијама које стоје у нашем звонику виде се три звона Успенске и једно Јовановске цркве. По изразима лице многобројних учесника, међу којима има деце, господе, сељака, да се закључити како је њихово скидање због каснијег уништења утицало на њих, као што фотографије недвосмислено говоре и с каквом радошћу су дочекали освећење и постављање нових звона након рата.
Звук који се прихвата ухом, а доживљава духом
Реквирирање звона у Великом рату, како се могло чути на предавањима поводом стогодишњице постављања нових звона у Успенској цркви, народ је осећао као да им се одузима вера. Звук звона није искључиво обавештење него Христов глас који зове и утврђује у вери и побожности. Његов звук се прихвата ухом, а доживљава духом. Зато су их људи увек дочекивали свечано обучени, стављали цвеће и венце на њих.
- Сва одузета звона су пописана, али цркве никада нису обештећене. Окупатор је забрањивао звоњење и у Другом светском рату. Прво што су Мађари урадили јесте да су забранили звоњење. Непријатељ је схватао у чему је снага једног народа. Када се то радило пазило се да се народ не узбуни због тога - рекао је један од учесника предавања протонамесник Игор Игњатов.
Оно је представљало у нашем народу и врсту симбола слободе. По ослобођењу од Турака кнез Милош Обреновић је заповедио да звони звоно, као знак слободе.
Требало је да прође осам година да из звоника Успенске цркве поново зазвоне звона. У тој новосадској цркви парохијани су се постарали да она поново добије три звона. Свако од њих посвећено је светитељима. Највеће, тешко 671 килограм, посвећено је Мајци Божијој и дар је, према ономе што стоји на њему, оданих парохијана. Средње од 365 килограма, посвећено Светом Георгију или Светом Ђурђу, како пише на њему, даривали су парохијани који славе Ђурђевдан, док је најмање, које тежи 171 килограм, цркви поклонио новосадски трговац Михајло Георгијевић са породицом у част Преподобне Параскеве, његове крсне славе. На сваком звону стоји да су даривана 29. фебруара 1924, али су освештана и постављена те године на празник Цвети, 20. априла. Учинио је то тадашњи епископ бачки Иринеј(Ћирић) у присуству великог броја верника. Предузимљиви прота Вељко ни тада није пропустио ништа случају. Ангажовао је и за тај велики догађај фотографа да га забележи, а док је чин освећења трајао и звона подизана на звоник, на зиду је стајала фотографија из 1916. с испраћаја старих звона.
- Прво што су непријатељи српског народа чинили кроз историју када су освајали ове просторе било је да забране оглашавање звона и употребу ћирилице - каже прота Латиновић. - Звоно не само да позива и наговештава молитву, оно се и током литургије и других богослужења оглашава, али и када испраћамо упокојене чланове цркве и породице. Звоно има значајну улогу и место у богослужењу. Прота Вељко је тога био свестан и те како, и он је дао да се прибележи фото-апаратом скидање старих и постављање нових звона, као што је то учинио са Светојовановском црквом пре рушења. Ми звонима на придајемо толику пажњу као други народи. У Русији постоје академије које се баве проучавањем звона, њиховог звука, интензитета, значаја, утицаја на животну средину, здравље људи... Звонима се данас неко обрадује, подсети га на молитву, неко се крсти када га чује и запита за ким звони, неко се тргне... Има оних којима звук звона смета. Постоје случајеви на местима где су подизане нове цркве, да људи негодују што звоне.
Колико је звоно било присутно у животу људи свештеник Латиновић илуструје причом да су домаћице које недељом остану код куће да припреме ручак знале када зазвони звоно на литургији када се пева богородичин тропар, да је време да ставе резанце у супу, јер се приближава крај богослужења.
Велико звоно Успенске цркве од дугогодишњег ударања у једну тачку пукло је и почетком 1971. године је преливено и од тада сва три звоне на електрични погон. Пре нешто мање од деценије звона су очишћена, окренута за 90 степени, констукција замењена металном како би и у наредних стотину година обављала несметано своју функцију.
Поводом стогодишњице стављања садашњих звона, у цркви је у оквиру Великогоспојинских дана, када је храмовна слава, одржан циклус предавања о звонима с архитектонског, теолошког, историјског аспекта, у оквиру којих се могао чути прегршт информација које говоре у прилог томе да је звоно много више од једноставног предмета којим се обавештавају парохијани да дођу у цркву, и тешко да се могу наћи с обзиром на то да је код нас 2005. године објављена прва књига о звонима.
Зорица Милосављевић