Фото-портрети уметника

 Пред публиком ће се наћи 130 фотографија, махом портрета, у највећој мери сликара и понеког фотографа, с којима је аутор радио и дружио се протеклих близу тридесет година.

– То је преглед тридесетогодишњег дружења са сликарима и уметницима, изложено је и понешто раних фотографија – каже Владимир Зубац. – Мислим да сам обухватио све фазе њиховог рада на, чини ми се, специфичан начин, покушавајући тако да отворим врата другима у тај свет. Кроз ову изложбу сам представио више од 40 аутора, који су деловали у Војводини и Југославији. Обично сам их сликао у атељеима, на ликовним колонијама. Жеља ми је да публика ту изложбу схвати као позивницу у њихове атељее.



У основи изложбе је, како каже Зубац, прича о његовом одрастању у окружењу наших уметника. Публика ће имати прилику да на фотографијама види велики број људи који су присутни у Зупчевом животу од самог почетка. Пред крај припреме изложбе у слагању обимног материјала Зубац је наишао на фотографију свог оца Пере Зупца и Душка Трифуновића с ликовне колоније из 2004. године. Та фотографија на којој њих двојица у рукама држе своје портрете послужила је као насловна страница каталога.



    – Изложба ће бити поновљена више пута. Поставићу је у један неспецифичан простор, који је заправо комбинација месне заједнице и галерије, где намеравам да на суптилан и дискретан начин утичем на наше грађане да мало више пажње посвете уметницима и уметности – наглашава Зубац.

Сутрашња изложба прва је самостална изложба Владимира Зупца у Сремским Карловцима. Сликар мр Данило Вуксановић, који је писао текст за каталог Зупчеве изложбе 2004, каже да је концепт тадашње и ове једнак и састоји се у томе да је сваки од ликова који на његовим прилично отвореним фотографијама уметник различитог сензибилитета.             



– Приметићете, како пролазе године, да је Зубац направио одабир људи с којима воли да сарађује – каже Вуксановић. – Он није само пратилац уметника него и саучесник зато што све оно што они раде – често чине  заједно с њим и сви ти обични тренуци у животима људи, уметника у овом случају, доступни су јавности и публика може видети неке ствари које се не виде увек. Зубац не користи фотографију у комбинацији с новим саврменим технологијама, осим у оној мери колико то њему одговара за одређени контраст и за нешто што се тиче колора, али обичан посматрач голим оком никад не може да примети. Он је присутан с друге стране фото-апарата, али кад измами осмех и реакцију уметника и извуче оно што је занимљиво, уноси и себе.



З. Милосављевић