Филм „Кванташки јапи” тима „Буквално ја” освојио Гран при

Гран при је додељен тиму ученика “Буквално ја” из Техничке школе “Милева Марић Ајнштајн” у Новом Саду, уз менторство професорице Александре Дрљача. У трци за најбољи филмић такмичило се 26 филмова, од којих је награђено 16 тимова. Победнички тим учествовао је и на прошлогодишњем фестивалу, када их је на конкурс пријавила професорица Дрљача. Такмичарски филм је био снимљен на брзину, како би се испоштовао рок. Михајло Торњански се тада припремао самостално и освојио друго место.

Ове године је било више времена за организацију, те су се Михајлу, редитељу и сценаристи “Кванташког јапија”, придружили Милан Здравковић, задужен за звук и организацију, и Јован Богдановић у улози сниматеља.

- Раније сам имао у плану да снимим документарац о продавцу с Кваташа, који би био новосадска верзија “брокера с Вол стрита”, те отуда и назив филма “Кванташки јапи”- каже за “Дневник” Михајло Торњански . - Најтеже је било ситну идеју развити у више истих, те од њих направити целину.

Филм “Кванташки јапи” приказује младог човека који прихвата негативан образац понашања како би дошао до новца и вратио дуг, али га околности уче да је свако кретање линијом мањег отпора погрешно.

Кроз ово остварање може се видети како тешко стечена зарада на пијаци може лако и непромишљено да се изгуби, а кроз тешке муке научи животна лекција, у којој има и кафане и музике, али и батина...

Како нам каже пофесорица Александра Дрљача, она је само потписала менторство, јер су ученици показали висок ниво одговорности и самосталности, који када се удруже с талентом и марљивошћу дају управо овакве резултате - филм који се по свим параметрима издваја од осталих.

Ученици се не слажу да је њена улога била занемарљива. Напротив, према речима Милана Здравковића, професорица је била њихова спона с конкурсом. Како каже, она је развијала њихова знања, креативност и подстицала веру у идеју...

- Идеју смо реализовали “помоћу штапа и канапа”, по угледу на филмску индустрију - нашалио се Торњански. - Искористили смо познанства, родбинске везе, осврнули се на старе услуге и тако саставили глумачки тим. Уз то, средства за снимање филма смо обезбедили сами.

Око организације и уређивања сценарија чланови тима су се договарали путем Вибер групе. Само снимање филма било је vannastavna активност, те обавезе које су ученици имали према школи нису биле занемарене. Снимање филма је трајало три дана, при чему је одвајано по четири сата за активан рад.

Ауторска екипа нам открива да су се потајно надали победи, јер су знали да имају добар филм. Свесни да исход не зависи само од њих и да у овој трци за најбољи ђачки филм учествује 26 школа, трудили су се да не гаје превелика очекивања. Овим младим етузијастима освојени Гран при не значио само сатисфакцију за уложен труд. Он је велика доза мотивације и знак да су на правом путу у својим стремљењима и плановима за будућност...

  Д. Клашња