Еволуција диско културе у Новом Саду: Како смо ручно бојили сијалице

Организатор и модератор трибине био је Дејан Јовичић, који је, поред новинарства, део свог живота посветио и ди-џејингу (ОТДГ Ди-Џеј Деки), а већ више од двадесет година је и активни креатор НС ди-џеј сцене. Концепција саме вечери заснивала се на представљању ди-џеј културе од самих почетака па све до данас, а част да је представе и да евоцирају успомене имали су Мирослав Мића Јокић први ди-џеј у Новом Саду, проф. др Иван Мајдевац- Ди-Џеј Док, који је радио у две конкурентне дискотеке тога доба „Ђава“ и „Точак“ и најтраженији ди-џеј и продуцент овог доба Атила Тот Толе. Сваки од говорника осврнуо се на свој период рада, односно на своје почетке, занимљивости и успомене.

Трибина је започела представљањем седамдесетих година, које је по свему означио и Мирослав Мића Јокић. Он своје почетке бележи на Радију Нови Сад, што је и био увод у његову ди-џеј каријеру, коју касније наставља у „Пипинг Тому„.

– „Пипинг Том„ је био место где су млади уживо могли да слушају песме са радија и уживају – говори Мића Јокић. –  Оно што је занимљиво јесте да смо увек имали један блок лаганих песама који смо најављивали као “Даме бирају“ и то је била прилика да се млади упознају, а касније се настављало са жешћом музиком – додаје он.

Озбиљно дугу каријеру Миће Јокића потврђује и оно што је сада далеко у прошлости, а реч је о начину на који су они тада правили атмосферу у клубовима. Наиме, реч је о бојењу обичних сијалица у разне боје које су палили и гасили импровизованим системом, како би допринели атмосфери. А оно што је посебно занимљиво јесте то да и поред тога што је своју каријеру започео, сада већ веома давно, и даље га и у седамдесетпетој години можемо чути на великим догађајима попут Егзита.

Други део вечери био је посвећен ди-џејингу осамдесетих година, које је представљо сада већ дугогодишњи хирург Иван Мајдевац. Његову каријеру обележио је рад у две тада конкуретне дискотеке, „Ђаву“ и „Точак“; када је готово немогуће било радити и у једној и у другој. Оно што он издваја као омиљени део своје каријере јесте неразвијена техника и оскудни услови за рад, чему су морали да се прилагођавају, па ни музику нису пуштали одређеним редом, са поређаним битовима, већ су посматрали публику и уклапали се са њиховом енергијом. Поред студија медицине; на које је одлучио да се усредсреди, престао је да се бави ди-џејингом онда када је осетио да надолезећи трендови нису оно чему тежи.

– Моја велика пасија је да данас повремено покушам да направим неке журке где се врте винили – каже др Мејдевац. – Последњи пут је то било пре три године, али свакако планирам да поновим тако нешто.

Последњи сегмент вечери била је ди-џеј сцена са почетка двехиљадитих и она која је данас на снази. Њу је приближио најмлађи међи говорницима Ди-Џеј Атила Тот Толе. Поменути период разлаже на два периода ди-џејинга:

– Сцена почетком двехиљадитих знатно се разликује од данашње - истакао је Толе. - Тада је примарна била музика, помало необична и која делује непознато, где су правила била иста за све ди-џејеве и није све било толико приступачно. Међутим, друга етапа обележена је интернетом који омогућава готово сваком да буде ди-џеј, те је сцена постала доступна свима.

На крају, и поред великог јаза у годинама, периода наступања и условима рада, сваки део носи са собом посебну чар и дух тог времена. Сваки од представника обележио је и оставио, односно оставља траг у периоду свог активног рада и записије историју у ди-џеј култури.

        В. Јовић