Доброг поштара краси сталоженост

– Сељачко сам дете, нисам статичан тип, волим да сам напољу и то ми годи, а рођен сам у Карловцима, где сам провео цео радни век и упознао сав свет са којим лепо сарађујем – казао је поштар Јова. – Некада су телеграми биле најбрже информације, па сваки који је откуцан на телепринтеру сам морао доставити у року од два сата.

Временом, Теодоровић се упознао са системима уручивања и других пошиљки, након чега је добио свој рејон, а онда упознао и мноштво људи. Када је телепринтер радио, поштар Јова често је први знао дивне вести, те је сведочио рођењима, прославама и другим радостима. Исто тако, корисницима је носио и ружне вести, а како је он то објаснио, у тим ситуацијама поштари су морали бити добри психолози и људима приступати опрезно.  

– Некад су нас преко лета затрпавали честиткама, јављали су се и породицама и онима што су их једном срели на улици – присетио се наш саговорник. – Рачуна није било много, мало воде, мало струје, а свега сто телефона у селу, али смо имали радио и тв претплату, што је било компликовано јер си морао сваког да нађеш, наплатиш му, па носиш новце, “хваташ” бабе од младих што никада нису код куће, али сналазили смо се.

Уметност привикавања

– Имао сам великих проблема са временским приликама, па сам током прве године киснуо, смрзнуо се и изгорео, а онда сам научио како да се спремим и временом се навикао – рекао је поштар Јова. – Мислим да сваки почетник мора да прође кроз период привикавања. Ја сам се, на пример, навикао да не кувају сви у Карловцима исту кафу, неко прави тању, неко слађу, неко горчу. Временом, почео сам да је пијем било какву.

И тек када се прилагоде новинама у комуникацији, долазиле су промене. Како је Јова објаснио, прелазни периоди увек су били стресни. Број рачуна, препоручених и вредносних пошиљки и реклама временом се повећавао.

– Сваки пут кад ти кажу да је стигло нешто ново, ти одмах помислиш да је то јако страшно, али заправо није, само се треба навићи – казао је Јован. – Тако смо у једном периоду имали доста претплата на новине, недељну и дневну штампу. “Дневник” је у Карловце стизао у великом броју, а њега нисмо могли носити у подне јер људи воле да га читају ујутру уз кафу, па смо журили да га испоручимо.

Осим новина у пословању, Карловачка пошта богатија је за неколико нових, младих радника. О смени генерација у Пошти искусни Јован имао је само речи хвале, те је казао да је изузетно поносан на подмладак, истакавши да су у питању поштени и вредни радници које треба задржати.

– Ти момци су вешти и воле свој посао, јер онај ко не воли, неће радити на киши, по снегу и великим врућинама – објаснио је он. – Веома су интелигентни и способни, посао су научили брже од мене када сам био млад. Трик је научити систем и носити пошту од капије до капије јер увек има нових и нетачних адреса, а кућа на којима бројеви нису истакнути има око 30 одсто, али су то момци све успешно савладали.

Прво Јова, па грталица

– Сремски Карловци су специфични, нису попут Новог Сада, већ су сандучићи често на незгодним местима, па се до њих мораш и пењати – објаснио је Теодоровић. – Када падне снег, треба времена да се периферне улице очисте, али поштари нађу начин да се пробију. Прође поштар Јова, па прође грталица, тако ја то објашњавам.

Наш саговорник је истакао да, осим поште, са собом увек носи памет, сталоженост и толернацију, те да не дозвољава себи да га корисник узнемири. Ипак, Јован је казао да су карловачки сандучићи махом у лошем стању, те да то свим поштарима одузима доста времена у раду.

– Ни када сам почео да радим као поштар, нису сви Карловчани имали сандучиће, а до сада половина је остала иста, што значи да су ти сандучићи у лошем, дотрајалом стању – нагласио је он. – Велик број њих није на прикладном месту, нити су спрам величине уобичајене поште коју корисник прима, па нас то много задржава и ремети у раду.

Д. Андулајевић