Dobrog poštara krasi staloženost

– Seljačko sam dete, nisam statičan tip, volim da sam napolju i to mi godi, a rođen sam u Karlovcima, gde sam proveo ceo radni vek i upoznao sav svet sa kojim lepo sarađujem – kazao je poštar Jova. – Nekada su telegrami bile najbrže informacije, pa svaki koji je otkucan na teleprinteru sam morao dostaviti u roku od dva sata.

Vremenom, Teodorović se upoznao sa sistemima uručivanja i drugih pošiljki, nakon čega je dobio svoj rejon, a onda upoznao i mnoštvo ljudi. Kada je teleprinter radio, poštar Jova često je prvi znao divne vesti, te je svedočio rođenjima, proslavama i drugim radostima. Isto tako, korisnicima je nosio i ružne vesti, a kako je on to objasnio, u tim situacijama poštari su morali biti dobri psiholozi i ljudima pristupati oprezno.  

– Nekad su nas preko leta zatrpavali čestitkama, javljali su se i porodicama i onima što su ih jednom sreli na ulici – prisetio se naš sagovornik. – Računa nije bilo mnogo, malo vode, malo struje, a svega sto telefona u selu, ali smo imali radio i tv pretplatu, što je bilo komplikovano jer si morao svakog da nađeš, naplatiš mu, pa nosiš novce, “hvataš” babe od mladih što nikada nisu kod kuće, ali snalazili smo se.

Umetnost privikavanja

– Imao sam velikih problema sa vremenskim prilikama, pa sam tokom prve godine kisnuo, smrznuo se i izgoreo, a onda sam naučio kako da se spremim i vremenom se navikao – rekao je poštar Jova. – Mislim da svaki početnik mora da prođe kroz period privikavanja. Ja sam se, na primer, navikao da ne kuvaju svi u Karlovcima istu kafu, neko pravi tanju, neko slađu, neko gorču. Vremenom, počeo sam da je pijem bilo kakvu.

I tek kada se prilagode novinama u komunikaciji, dolazile su promene. Kako je Jova objasnio, prelazni periodi uvek su bili stresni. Broj računa, preporučenih i vrednosnih pošiljki i reklama vremenom se povećavao.

– Svaki put kad ti kažu da je stiglo nešto novo, ti odmah pomisliš da je to jako strašno, ali zapravo nije, samo se treba navići – kazao je Jovan. – Tako smo u jednom periodu imali dosta pretplata na novine, nedeljnu i dnevnu štampu. “Dnevnik” je u Karlovce stizao u velikom broju, a njega nismo mogli nositi u podne jer ljudi vole da ga čitaju ujutru uz kafu, pa smo žurili da ga isporučimo.

Osim novina u poslovanju, Karlovačka pošta bogatija je za nekoliko novih, mladih radnika. O smeni generacija u Pošti iskusni Jovan imao je samo reči hvale, te je kazao da je izuzetno ponosan na podmladak, istakavši da su u pitanju pošteni i vredni radnici koje treba zadržati.

– Ti momci su vešti i vole svoj posao, jer onaj ko ne voli, neće raditi na kiši, po snegu i velikim vrućinama – objasnio je on. – Veoma su inteligentni i sposobni, posao su naučili brže od mene kada sam bio mlad. Trik je naučiti sistem i nositi poštu od kapije do kapije jer uvek ima novih i netačnih adresa, a kuća na kojima brojevi nisu istaknuti ima oko 30 odsto, ali su to momci sve uspešno savladali.

Prvo Jova, pa grtalica

– Sremski Karlovci su specifični, nisu poput Novog Sada, već su sandučići često na nezgodnim mestima, pa se do njih moraš i penjati – objasnio je Teodorović. – Kada padne sneg, treba vremena da se periferne ulice očiste, ali poštari nađu način da se probiju. Prođe poštar Jova, pa prođe grtalica, tako ja to objašnjavam.

Naš sagovornik je istakao da, osim pošte, sa sobom uvek nosi pamet, staloženost i tolernaciju, te da ne dozvoljava sebi da ga korisnik uznemiri. Ipak, Jovan je kazao da su karlovački sandučići mahom u lošem stanju, te da to svim poštarima oduzima dosta vremena u radu.

– Ni kada sam počeo da radim kao poštar, nisu svi Karlovčani imali sandučiće, a do sada polovina je ostala ista, što znači da su ti sandučići u lošem, dotrajalom stanju – naglasio je on. – Velik broj njih nije na prikladnom mestu, niti su spram veličine uobičajene pošte koju korisnik prima, pa nas to mnogo zadržava i remeti u radu.

D. Andulajević