Добро јутро, Нови Саде: Платићу ја, не брините
Поноћ, враћам се кући, треба ми продавница која ради 24 часа, па свраћам у „Микромаркет”.
Буквално три ствари, али значајно ми је да их набавим сад, нема чекања. Кад оно... терминал за картице не ради.
Враћам ствари из кесе, трговац љубазан, извињава се, кажем: „Нема везе, па нисте ви криви”, и само поред чујем: „Платићу ја, немојте враћати.” Потпуно непознат момак, све је тако брзо протекло, само сам стигла, благо шокирана, да му захвалим. Пожелео ми је све најбоље и отрчао.
Наравно да сам о томе размишљала и цео наредни дан. Ја сам бар неко ко, без обзира на све, верује у добро, тражим позитивно у свим ситуацијама и у људима, али ово ме је изненадило више него што сам очекивала. Вероватно зато што сам током последњих недељу дана била разочарана чињеницом да углавном људи од мене траже новац (неке особе ми и даље дугују, а морам сама да их подсећам и тако даље), док не престајем да се питам како их није срамота...
Прошлог петка ушла сам „у статистику” кажњених због преласка на црвено, пре две године сам промашила датум куповине маркице за аутобус, контролор је видео да имам уредну карту за prеthodni месец, али не (дошао је са мном до банкомата). И тако, киша, сунце, киша..., кад ће опет сунце?
Бранка Павковић