Dobro jutro, Novi Sade: Platiću ja, ne brinite
Ponoć, vraćam se kući, treba mi prodavnica koja radi 24 časa, pa svraćam u „Mikromarket”.
Bukvalno tri stvari, ali značajno mi je da ih nabavim sad, nema čekanja. Kad ono... terminal za kartice ne radi.
Vraćam stvari iz kese, trgovac ljubazan, izvinjava se, kažem: „Nema veze, pa niste vi krivi”, i samo pored čujem: „Platiću ja, nemojte vraćati.” Potpuno nepoznat momak, sve je tako brzo proteklo, samo sam stigla, blago šokirana, da mu zahvalim. Poželeo mi je sve najbolje i otrčao.
Naravno da sam o tome razmišljala i ceo naredni dan. Ja sam bar neko ko, bez obzira na sve, veruje u dobro, tražim pozitivno u svim situacijama i u ljudima, ali ovo me je iznenadilo više nego što sam očekivala. Verovatno zato što sam tokom poslednjih nedelju dana bila razočarana činjenicom da uglavnom ljudi od mene traže novac (neke osobe mi i dalje duguju, a moram sama da ih podsećam i tako dalje), dok ne prestajem da se pitam kako ih nije sramota...
Prošlog petka ušla sam „u statistiku” kažnjenih zbog prelaska na crveno, pre dve godine sam promašila datum kupovine markice za autobus, kontrolor je video da imam urednu kartu za prethodni mesec, ali ne (došao je sa mnom do bankomata). I tako, kiša, sunce, kiša..., kad će opet sunce?
Branka Pavković