Добри људи годинама у мом животу

Волим што су људи које сам, што се каже, сама бирала, годинама и даље ту, у мом животу. Они које сам сама бирала најрођенији су ми. Рецимо, у недељу ме је на послу дочекала порука колегинице, моје Сремице, која је уместо мене нешто написала, што ми је баш значило. Пријатељ И. има кључеве мог стана, јер ми је ту у скорије време обавио солидан део мајсторских послова, па ме је управо у једном од тих дана у стану дочекао папирић на којем је писало: „Пријатно!”, уз клопу коју је правио (само донео, оставио поруку и отишао). Те вечери била сам код друга П., чија је реченица у мојој prеthodnoj рубрици „Добро јутро, Нови Саде!” ушла и у наслов, који ми је купио рођендански поклон, упркос ставу да су ми драги људи највећи поклон, а да му све то не буде довољно, још ми је, кад сам одлазила, спаковао и палачинке. Отворено им захвалим и трудим се да знају колико их волим само зато што постоје... Пажљиви су иако им то не тражим, па се неизбежно сетим ситуација при којима сам се уверила да постоје они од којих људи из неког разлога „беже”. „А кад вас Бранкица зове, одмах сте ту!” – изјавила је једном једна љубоморна особа. Све вам је јасно.

Бранка Павковић