Dobri ljudi godinama u mom životu

Volim što su ljudi koje sam, što se kaže, sama birala, godinama i dalje tu, u mom životu. Oni koje sam sama birala najrođeniji su mi. Recimo, u nedelju me je na poslu dočekala poruka koleginice, moje Sremice, koja je umesto mene nešto napisala, što mi je baš značilo. Prijatelj I. ima ključeve mog stana, jer mi je tu u skorije vreme obavio solidan deo majstorskih poslova, pa me je upravo u jednom od tih dana u stanu dočekao papirić na kojem je pisalo: „Prijatno!”, uz klopu koju je pravio (samo doneo, ostavio poruku i otišao). Te večeri bila sam kod druga P., čija je rečenica u mojoj prethodnoj rubrici „Dobro jutro, Novi Sade!” ušla i u naslov, koji mi je kupio rođendanski poklon, uprkos stavu da su mi dragi ljudi najveći poklon, a da mu sve to ne bude dovoljno, još mi je, kad sam odlazila, spakovao i palačinke. Otvoreno im zahvalim i trudim se da znaju koliko ih volim samo zato što postoje... Pažljivi su iako im to ne tražim, pa se neizbežno setim situacija pri kojima sam se uverila da postoje oni od kojih ljudi iz nekog razloga „beže”. „A kad vas Brankica zove, odmah ste tu!” – izjavila je jednom jedna ljubomorna osoba. Sve vam je jasno.

Branka Pavković