Десеточланој каћкој породици Исаков обавезе пружају радост

Међутим, они су надасве несвакидашња породица – изјашњавају се као јеванђелисти, код куће искључиво причају на енглеском језику, тата Миодраг је једини запослен, мама Цецилија чешће има тежи посао, док сви скупа живе у двособној кући на самом крају Каћа. И не жале се, немају проблема с мештанима, а кошкања међу децом у кући решавају божјом заповешћу да морају да буду послушни и поштују своје родитеље.

– Кад имате више деце, више је и обавеза – каже Миодраг. – Код нас нема доколице или простора да се ништа не дешава. Али, све то нас испуњава и даје нам радост у животу.

Пошто су и сами родитељи васпитани у својим вишечланим породицама, материјална страна живота није им приоритет, већ су првенствено посвећени Богу, јеванђељу и Исусу Христу. Стога су веома склони трагању за истином – ко смо, одакле смо и куда идемо. Наравно, свесни су тога да оно у шта људи верују не мора да буде и истинито, али ако се поштује и прати оно што је Исус изворно говорио, на крају пута их засигурно чека истина. Због такве врсте васпитања, а у овом претежно православном друштву, породица Исаков не наилази на проблеме. Чак и деца у школи немају никаквих проблема, напротив ти је само знатижеља вршњака, које занима зашто девојчице стално носе сукње и каква је то њихова вера.

– Није увек лагодно кад ме питају што се овако облачим, али ми ни не смета, јер су људи радознали и што им не бих рекла ако већ могу – наводи Хана, ученица првог разреда Средње техничке школе „Милева Марић Ајнштајн”. – Схватила сам да стил облачења није важан. Носим ја и панталоне, нарочито кад идем да шетам по Фрушкој гори, јер сам врло активна особа. Иначе сам се одлично уклопила у школи, а у основној сам била вуковац. Често ме питају да ли размишљам на српском или енглеском језику...

Док је Хана изузетни причљива, најмлађе дете – Давид, врло је ћутљив. Још увек не зна српски, па кад га нешто питамо одговори нам зевањем или ушушкавањем у мамином наручју. Међутим, успели смо да му измамимо осмех на лице када смо покушали да проћаскамо на енглеском.

– Аре you маза? На енглеском нема реч за „маза” – каже Цецилија кроз осмех, покушавајући да измами коју реч од Давида. – Ми, заправо, ни не знамо колико нас разуме. Понекад ме и изненади. Али много воли да поставља питања.

Будући да под истим кровом циркулише осморо деце, увек има гужве и стално се нешто дешава. Иако им је кућа често тесна, не може се рећи да је чељад бесна. Деца немају своја задужења већ сви све знају да раде па ко је у датом тренутку присутан помаже родитељима.

– Немамо неки посебан трик како да их смиримо. Кад су били млађи и гласнији, имали смо правило да нема јела док се не утишају – присећа се мама Цецилија, иначе родом из Америке, иако су њени родитељи тамо отишли из Баната. – Код нас је стално промет. Кад скувам ручак, ставим га на сто, па свако једе кад стигне. И тако до вечере.

А на питање чији је посао тежи – Миодрагов, који води приватни сервис расхладних уређаја, или Цецилијин, која је 24 сата с децом и ради по кући – сложили су се да је мами, ипак, некад теже јер није лако бити сама са свом децом и обавезама. Међутим, тата својим послом обезбеђује све потрепштине и на тај начин доприноси породици. Недељом су увек сви заједно, а некад се и окупе, седну за сто и читају Библију.

– Кућно васпитање је веома важно, треба с децом да се ради, да постоје комуникација, љубав и слога – истиче Миодраг. – Мислим да је данас велики проблем та трка за новцем, па оба родитеља раде и нису код куће по цео дан те је дете препуштено себи и интернету. Ми смо у таквој ситуацији да ја могу да радим сам, а жена може да буде с децом.

У Нови Сад одлазе по потреби – када Цецилија и Миодраг себи приуште романтични излазак, када се окупљају у цркви или кад треба отићи код лекара. Такође, њихова врата су увек отворена за све, нарочито за пријатеље из света и мисионаре који реше да прођу и овим крајем.   

Док су живели у Америци, зарадили су довољно да сада имају две некретнине, односно две куће у Каћу. Због тога не добијају никакав дечји додатак, али су им уџбеници бесплатни и годишња карта за приградски аутобус је доста повољнија. Како кажу Миодраг и Цецилија, материјална помоћ им и није неопходна јер сада од новчаних обавеза имају само текуће трошкове.

– Планирамо да се преселимо у ту другу кућу, која је спратна и где имамо четири собе, па да нам буде комотније – објашњава Миодраг Исаков.

  Л. Радловачки

Пројекат „Приградска насеља Новог Сада” је суфинансиран од стране Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.