Desetočlanoj kaćkoj porodici Isakov obaveze pružaju radost

Međutim, oni su nadasve nesvakidašnja porodica – izjašnjavaju se kao jevanđelisti, kod kuće isključivo pričaju na engleskom jeziku, tata Miodrag je jedini zaposlen, mama Cecilija češće ima teži posao, dok svi skupa žive u dvosobnoj kući na samom kraju Kaća. I ne žale se, nemaju problema s meštanima, a koškanja među decom u kući rešavaju božjom zapovešću da moraju da budu poslušni i poštuju svoje roditelje.

– Kad imate više dece, više je i obaveza – kaže Miodrag. – Kod nas nema dokolice ili prostora da se ništa ne dešava. Ali, sve to nas ispunjava i daje nam radost u životu.

Pošto su i sami roditelji vaspitani u svojim višečlanim porodicama, materijalna strana života nije im prioritet, već su prvenstveno posvećeni Bogu, jevanđelju i Isusu Hristu. Stoga su veoma skloni traganju za istinom – ko smo, odakle smo i kuda idemo. Naravno, svesni su toga da ono u šta ljudi veruju ne mora da bude i istinito, ali ako se poštuje i prati ono što je Isus izvorno govorio, na kraju puta ih zasigurno čeka istina. Zbog takve vrste vaspitanja, a u ovom pretežno pravoslavnom društvu, porodica Isakov ne nailazi na probleme. Čak i deca u školi nemaju nikakvih problema, naprotiv ti je samo znatiželja vršnjaka, koje zanima zašto devojčice stalno nose suknje i kakva je to njihova vera.

– Nije uvek lagodno kad me pitaju što se ovako oblačim, ali mi ni ne smeta, jer su ljudi radoznali i što im ne bih rekla ako već mogu – navodi Hana, učenica prvog razreda Srednje tehničke škole „Mileva Marić Ajnštajn”. – Shvatila sam da stil oblačenja nije važan. Nosim ja i pantalone, naročito kad idem da šetam po Fruškoj gori, jer sam vrlo aktivna osoba. Inače sam se odlično uklopila u školi, a u osnovnoj sam bila vukovac. Često me pitaju da li razmišljam na srpskom ili engleskom jeziku...

Dok je Hana izuzetni pričljiva, najmlađe dete – David, vrlo je ćutljiv. Još uvek ne zna srpski, pa kad ga nešto pitamo odgovori nam zevanjem ili ušuškavanjem u maminom naručju. Međutim, uspeli smo da mu izmamimo osmeh na lice kada smo pokušali da proćaskamo na engleskom.

– Are you maza? Na engleskom nema reč za „maza” – kaže Cecilija kroz osmeh, pokušavajući da izmami koju reč od Davida. – Mi, zapravo, ni ne znamo koliko nas razume. Ponekad me i iznenadi. Ali mnogo voli da postavlja pitanja.

Budući da pod istim krovom cirkuliše osmoro dece, uvek ima gužve i stalno se nešto dešava. Iako im je kuća često tesna, ne može se reći da je čeljad besna. Deca nemaju svoja zaduženja već svi sve znaju da rade pa ko je u datom trenutku prisutan pomaže roditeljima.

– Nemamo neki poseban trik kako da ih smirimo. Kad su bili mlađi i glasniji, imali smo pravilo da nema jela dok se ne utišaju – priseća se mama Cecilija, inače rodom iz Amerike, iako su njeni roditelji tamo otišli iz Banata. – Kod nas je stalno promet. Kad skuvam ručak, stavim ga na sto, pa svako jede kad stigne. I tako do večere.

A na pitanje čiji je posao teži – Miodragov, koji vodi privatni servis rashladnih uređaja, ili Cecilijin, koja je 24 sata s decom i radi po kući – složili su se da je mami, ipak, nekad teže jer nije lako biti sama sa svom decom i obavezama. Međutim, tata svojim poslom obezbeđuje sve potrepštine i na taj način doprinosi porodici. Nedeljom su uvek svi zajedno, a nekad se i okupe, sednu za sto i čitaju Bibliju.

– Kućno vaspitanje je veoma važno, treba s decom da se radi, da postoje komunikacija, ljubav i sloga – ističe Miodrag. – Mislim da je danas veliki problem ta trka za novcem, pa oba roditelja rade i nisu kod kuće po ceo dan te je dete prepušteno sebi i internetu. Mi smo u takvoj situaciji da ja mogu da radim sam, a žena može da bude s decom.

U Novi Sad odlaze po potrebi – kada Cecilija i Miodrag sebi priušte romantični izlazak, kada se okupljaju u crkvi ili kad treba otići kod lekara. Takođe, njihova vrata su uvek otvorena za sve, naročito za prijatelje iz sveta i misionare koji reše da prođu i ovim krajem.   

Dok su živeli u Americi, zaradili su dovoljno da sada imaju dve nekretnine, odnosno dve kuće u Kaću. Zbog toga ne dobijaju nikakav dečji dodatak, ali su im udžbenici besplatni i godišnja karta za prigradski autobus je dosta povoljnija. Kako kažu Miodrag i Cecilija, materijalna pomoć im i nije neophodna jer sada od novčanih obaveza imaju samo tekuće troškove.

– Planiramo da se preselimo u tu drugu kuću, koja je spratna i gde imamo četiri sobe, pa da nam bude komotnije – objašnjava Miodrag Isakov.

  L. Radlovački

Projekat „Prigradska naselja Novog Sada” je sufinansiran od strane Grada Novog Sada, a stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.