ДАНИ У ИЗОЛАЦИЈИ Библиотекарка Драгана са ћерком ужива у читању, цртању...
Ванредно стање и забрана кретања изазвали су различите емоције и реакције, међутим, чињеница је да су људе инспирисали да размисле о томе на који начин квалитетно могу да испуне дане.
Неретко су се чули предлози филмова, многе институције културе су своје садржаје публици понудиле путем интернета, али све више су људи почели да спомињу и књиге које су у међувремену набавили и попунили личну колекцију, па управо ове дане планирају да искористе да их прочитају. Тако нешто саветује и библиотекарка Драгана Димитров, запослена у огранку Градске библиотеке у Новом Саду „Трифун Димић” у Шангају, која са ћерком живи у граду, а њиховој свакодневици свакако никад, па ни у овој ситуацији, не недостају креативне идеје и лепе активности.
– Осврнула бих се на речи Тина Ујевића: „Књига није храна, али је посластица”– поручује Драгана. – Кућна самоизолација је право време да се почастимо читањем књига које смо prеthodno набавили, одложили на полицу и чекали годишњи одмор или предах друге врсте да бисмо се у миру сладили њима. С обзиром на то да библиотеке нису отворене за кориснике због актуелне пандемије, избор је свима ограничен на личну, кућну библиотеку и на електронска издања. У мојим рукама се ових дана налазе књиге којима се радо враћам – „Научите их како да уче” Емира Бечића, „Токсично васпитање” Сузан Форвард и Крега Бака, као и „Живети без болести” Ернста Гинтера. Такође, на „Фејсбук” страници Градске библиотеке у Новом Саду можете пронаћи занимљив садржај, те вас позивам да нас пратите.
Осим посла у библиотеци у Шангају, Драгана Димитров је самохрана мајка, изузетно посвећена својој четворогодишњој ћерки.
– Моја ћерка ужива у сликовницама, те су књиге за децу предшколског узраста најпопуларније у нашем дому – открива Драгана. – На њено инсистирање, читамо их на десетине пута дневно, све док их готово не научи напамет. Проналазимо непознате речи, тумачимо ликове, смишљамо другачију фабулу, илуструјемо их, уживајући у квалитетно проведеном времену, физички зближене и мисаоно повезане. Иако има само четири године, већ уме да чита и пише, тако да она одређено време у току дана проводи над столом, држећи оловку у руци и забављајући се писањем и преписивањем. Омиљене сликовнице су јој „Веверица плашљивица”, „Зека који је страшно желео да заспи”, „Кртица којој се неко покакио на главу”, као и велики број бајки и басни.
Свом радном месту, односно библиотеци у Шангају, Драгана Димитров је подарила душу, а тамошњој деци приближила књигу и у њима пробудила љубав према читању и образовању. Библиотека, као и њен стан, били су пуни предшколаца и основаца, а новонастала ситуација је све прекинула некако изненада.
– Свакодневно сам била у контакту с децом, издавала им књиге, читала им, учила с њима, разговарала и помагала им да лакше савладају школске обавезе – наводи Драгана. – Потпуно неприпремљени, нисмо стигли да се поздравимо и договоримо како ћемо провести време до следећег сусрета. Пандемија је прекинула наш физички контакт, али не и емоционални и виртуелни. Често се чујемо, храбрим их да остану код куће, саветујем шта да читају из кућне библиотеке, које емисије да погледају, дајем им идеје како да лакше испрате нове лекције преко телевизије, помажем им око школских обавеза путем порука и видео-позива, јер другачије не бисмо умели да проведемо дан. Недостају ми и не могу да дочекам да се оконча овај период, да се поново видимо, снажно загрлимо и наставимо тамо где смо заустављени.
Б. Павковић