Чу­ва­ри тра­ди­ци­је и пи­о­ни­ри мо­дер­ног у ба­лет­ској шко­ли

На при­мер, за оне ко­ји же­ле не­што мо­дер­ни­ју ва­ри­јан­ту, као оп­ци­ја по­сто­ји Смер за са­вре­ме­ну игру, ко­ји ну­ди ве­ће сло­бо­де по­кре­та и мо­гућ­ност лич­ног пе­ча­та. На­су­прот то­ме, по­сто­ји и Смер за на­род­ну игру, где уче­ни­ци на про­фе­си­о­нал­ном ни­воу из­у­ча­ва­ју фол­клор на­ших про­сто­ра. Оба сме­ра одр­жа­ла кон­цер­те, на ко­ји­ма су по­ка­за­ли шта зна­ју и ко­ли­ко су ра­зно­вр­сни.

“Смер за са­вре­ме­ну игру је ре­ла­тив­но млад, осно­ван је 2003. го­ди­не у на­шој шко­ли“,

ка­же на­став­ни­ца са­вре­ме­не игре и по­моћ­ни­ца ди­рек­тор­ке Ба­лет­ске шко­ле Алек­сан­дра Ке­тиг.

“По­ла­ко се раз­ви­ја­мо и сад већ има­мо мно­го ви­ше уче­ни­ца и уче­ни­ка ко­ји су до­бро про­фе­си­о­нал­но ори­јен­ти­са­ни, и, ка­ко смер ра­сте, на­пре­ду­је и ни­во њи­хо­вих зна­ња и спо­соб­но­сти.”

По ње­ним ре­чи­ма, на­кон за­вр­ше­не сред­ње шко­ле, де­ца има­ју мо­гућ­ност за шко­ло­ва­ње у ино­стран­ству, као и на Ин­сти­ту­ту за умет­нич­ку игру у Бе­о­гра­ду, а има­ју при­ступ и ве­ћи­ни дру­гих фа­кул­те­та. Основ­на спе­ци­фич­ност са­вре­ме­не игре је, ка­ко ка­же Алек­сан­дра Ке­тиг, ве­ћа сло­бо­да по­кре­та, лич­ни при­ступ пле­су и им­про­ви­за­ци­је, а на­став­ни­ци се тру­де да ани­ми­ра­ју уче­ни­ке да са­ми осми­шља­ва­ју ко­ре­о­гра­фи­је.

“Осе­ћа­мо огром­ну љу­бав пре­ма то­ме што ра­ди­мо, ина­че не би­смо из­др­жа­ли на­пор ко­ји то под­ра­зу­ме­ва и за те­ло и за пси­ху“, искре­на је уче­ни­ца ко­ја је упра­во за­вр­ши­ла тре­ћи раз­ред Сме­ра за са­вре­ме­ну игру Ми­ли­ца Му­чи­ба­бић.

“На сце­ни ми је нај­леп­ше и нај­дра­жи су ми на­сту­пи ка­да мо­гу да по­ка­жем на че­му сам ра­ди­ла.”

По­што се од че­твр­те го­ди­не ба­ви пле­сом, Ми­ли­ци ни­је би­ло те­шко да се на­вик­не на тем­по Ба­лет­ске шко­ле и на­чин жи­во­та ко­ји је ка­рак­те­ри­сти­чан за ње­не уче­ни­ке. За­јед­но с ма­ту­рант­ки­њом Ан­ђе­лом Пе­рић, она је ра­ди­ла на ду­е­ту ко­ји су из­ве­ле на кон­цер­ту Сме­ра за са­вре­ме­ну игру, за ко­ји су са­ме сми­сли­ле ко­ре­о­гра­фи­ју. При­пре­ме за тај до­га­ђај, ко­је су тра­ја­ле око два ме­се­ца, би­ле су, при­зна­је Ми­ли­ца, ве­о­ма ин­тен­зив­не и на­пор­не.

“Сва­ки смер је као јед­на по­ро­ди­ца, нон-стоп смо за­јед­но“, ка­же Ан­ђе­ла, ко­јој плес пред­ста­вља на­чин жи­во­та.

“Мо­жда не про­фе­си­о­нал­но, али сва­ка­ко на­кон ма­ту­ре пла­ни­рам да на­ста­вим да се ба­вим ти­ме. Че­ти­ри го­ди­не сам у овој шко­ли, од осам ују­тру до осам уве­че, и ако сам из­др­жа­ла то­ли­ко, сва­ка­ко не­ћу мо­ћи да се ра­ста­нем од пле­са.”

На­из­глед раз­ли­чи­ти, сме­ро­ве са­вре­ме­не и на­род­не игре по­ве­зу­ју љу­бав пре­ма игри и по­све­ће­ност уче­ни­ка, али и на­став­ни­ка. Иако „нај­мла­ђи”, Од­сек за на­род­ну игру у Ба­лет­ској шко­ли бро­ји нај­ви­ше уче­ни­ка – не­што ви­ше од три­де­сет на све че­ти­ри го­ди­не. Ак­це­нат је на из­у­ча­ва­њу на­род­них ига­ра Ср­би­је, али и ши­рег кул­тур­но-исто­риј­ског под­не­бља. Уче­ни­ци се и му­зич­ки оспо­со­бља­ва­ју кроз пред­ме­те тра­ди­ци­о­нал­ног пе­ва­ња и сви­ра­ња, а на­кон за­вр­ше­не сред­ње шко­ле до­би­ја­ју зва­ње игра­ча на­род­не игре.

“Кад де­ца до­ђу у пр­ви раз­ред, углав­ном их пи­там за­што су упи­са­ли На­род­ну игру, а нај­ве­ћи број њих од­го­во­ри да су до­шли да очу­ва­ју не­што од за­бо­ра­ва“, при­ча про­фе­сор­ка тра­ди­ци­о­нал­ног пе­ва­ња и ет­но­му­зи­ко­ло­ги­је на Од­се­ку за на­род­ну игру Мир­ја­на Ра­ић.

Бли­скост и ди­сци­пли­на

Уче­ни­ца ко­ја је упра­во за­вр­ши­ла пр­ви раз­ред Сме­ра за на­род­ну игру Са­ра Кај­тес ка­же да игра­ју­ћи про­ве­де око че­ти­ри-пет са­ти днев­но у шко­ли. Ипак, она се не жа­ли, по­шту­је ди­сци­пли­ну и твр­ди да све то има сво­ју чар.

“На при­мер, с про­фе­со­ри­ма смо до­ста бли­жи не­го ђа­ци у оста­лим шко­ла­ма“, ка­же Са­ра.

“Ше­та­мо бо­си по шко­ли, има­мо па­у­зе на ко­ји­ма спа­ва­мо и баш ми је дра­го што је та­ко и што је дру­га­чи­је, то сам и хте­ла. Фол­клор играм од сед­ме го­ди­не, увек сам обо­жа­ва­ла сва­ки део то­га. То ме је од­у­век при­вла­чи­ло и ту сам се про­на­шла, схва­тив­ши да ме ис­пу­ња­ва у пот­пу­но­сти. Нај­ви­ше во­лим тем­пе­ра­мент­не игре с ју­га, то „го­ри”.”

“Ка­да их пи­там шта је то што же­ле да очу­ва­ју, углав­ном не зна­ју. Док пре­ла­зи­мо гра­ди­во и на нај­ра­зли­чи­ти­је на­чи­не об­ра­ђу­је­мо мно­ге те­ме, схва­та­ју ко­ли­ко су има­ли по­вр­шна зна­ња о од­ре­ђе­ним аспек­ти­ма. Кроз че­ти­ри го­ди­не ми се тру­ди­мо да им пру­жи­мо упра­во ши­ру сли­ку упо­тре­бе на­род­не игре. То је не­што што се ви­ше не упо­тре­бља­ва као не­кад, али сва­ка­ко је и да­ље жи­ва. Не­ма свад­бе без Ужич­ког, Чач­ка, не­ке Влај­не... Без об­зи­ра на то шта ће не­ко од њих ра­ди­ти по за­вр­шет­ку шко­ло­ва­ња и што се жа­ле на мно­го са­ти днев­но про­ве­де­них у шко­ли, ми­слим да су на­ши уче­ни­ци за­и­ста при­ви­ле­го­ва­ни.”

Сме­ро­ви по­пут тог, об­ја­шња­ва Мир­ја­на Ра­ић, по­себ­но су зна­чај­ни јер се кроз њих ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зу­је од­ре­ђе­на умет­ност, а ве­о­ма је ва­жно да  фол­клор у нај­ши­рем сми­слу, од­но­сно на­род­на умет­ност, има сво­ју згра­ду, те да не оста­не све на ни­воу хо­би­ја и ама­те­ри­зма. На­кон че­тво­ро­го­ди­шњег шко­ло­ва­ња, уче­ни­ци има­ју не­ко­ли­ко мо­гућ­но­сти за да­ље обра­зо­ва­ње, а ве­ћи­ни је Ан­самбл „Ко­ло”, као је­ди­ни про­фе­си­о­нал­ни ан­самбл у Ср­би­ји, крај­њи циљ. 

“Још као ма­ла сам за­во­ле­ла фол­клор и хте­ла сам да се уса­вр­шим“, ка­же ма­ту­рант­ки­ња тог сме­ра Ми­ли­ца Рај­лић.

“Због те по­зи­тив­не тре­ме и осе­ћа­ја пре из­ла­ска на сце­ну сам се и опре­де­ли­ла за ову шко­лу.”

Д. Ри­стић

Фо­то: Р. Хаџић