Ču­va­ri tra­di­ci­je i pi­o­ni­ri mo­der­nog u ba­let­skoj ško­li

Na pri­mer, za one ko­ji že­le ne­što mo­der­ni­ju va­ri­jan­tu, kao op­ci­ja po­sto­ji Smer za sa­vre­me­nu igru, ko­ji nu­di ve­će slo­bo­de po­kre­ta i mo­guć­nost lič­nog pe­ča­ta. Na­su­prot to­me, po­sto­ji i Smer za na­rod­nu igru, gde uče­ni­ci na pro­fe­si­o­nal­nom ni­vou iz­u­ča­va­ju fol­klor na­ših pro­sto­ra. Oba sme­ra odr­ža­la kon­cer­te, na ko­ji­ma su po­ka­za­li šta zna­ju i ko­li­ko su ra­zno­vr­sni.

“Smer za sa­vre­me­nu igru je re­la­tiv­no mlad, osno­van je 2003. go­di­ne u na­šoj ško­li“,

ka­že na­stav­ni­ca sa­vre­me­ne igre i po­moć­ni­ca di­rek­tor­ke Ba­let­ske ško­le Alek­san­dra Ke­tig.

“Po­la­ko se raz­vi­ja­mo i sad već ima­mo mno­go vi­še uče­ni­ca i uče­ni­ka ko­ji su do­bro pro­fe­si­o­nal­no ori­jen­ti­sa­ni, i, ka­ko smer ra­ste, na­pre­du­je i ni­vo nji­ho­vih zna­nja i spo­sob­no­sti.”

Po nje­nim re­či­ma, na­kon za­vr­še­ne sred­nje ško­le, de­ca ima­ju mo­guć­nost za ško­lo­va­nje u ino­stran­stvu, kao i na In­sti­tu­tu za umet­nič­ku igru u Be­o­gra­du, a ima­ju pri­stup i ve­ći­ni dru­gih fa­kul­te­ta. Osnov­na spe­ci­fič­nost sa­vre­me­ne igre je, ka­ko ka­že Alek­san­dra Ke­tig, ve­ća slo­bo­da po­kre­ta, lič­ni pri­stup ple­su i im­pro­vi­za­ci­je, a na­stav­ni­ci se tru­de da ani­mi­ra­ju uče­ni­ke da sa­mi osmi­šlja­va­ju ko­re­o­gra­fi­je.

“Ose­ća­mo ogrom­nu lju­bav pre­ma to­me što ra­di­mo, ina­če ne bi­smo iz­dr­ža­li na­por ko­ji to pod­ra­zu­me­va i za te­lo i za psi­hu“, iskre­na je uče­ni­ca ko­ja je upra­vo za­vr­ši­la tre­ći raz­red Sme­ra za sa­vre­me­nu igru Mi­li­ca Mu­či­ba­bić.

“Na sce­ni mi je naj­lep­še i naj­dra­ži su mi na­stu­pi ka­da mo­gu da po­ka­žem na če­mu sam ra­di­la.”

Po­što se od če­tvr­te go­di­ne ba­vi ple­som, Mi­li­ci ni­je bi­lo te­ško da se na­vik­ne na tem­po Ba­let­ske ško­le i na­čin ži­vo­ta ko­ji je ka­rak­te­ri­sti­čan za nje­ne uče­ni­ke. Za­jed­no s ma­tu­rant­ki­njom An­đe­lom Pe­rić, ona je ra­di­la na du­e­tu ko­ji su iz­ve­le na kon­cer­tu Sme­ra za sa­vre­me­nu igru, za ko­ji su sa­me smi­sli­le ko­re­o­gra­fi­ju. Pri­pre­me za taj do­ga­đaj, ko­je su tra­ja­le oko dva me­se­ca, bi­le su, pri­zna­je Mi­li­ca, ve­o­ma in­ten­ziv­ne i na­por­ne.

“Sva­ki smer je kao jed­na po­ro­di­ca, non-stop smo za­jed­no“, ka­že An­đe­la, ko­joj ples pred­sta­vlja na­čin ži­vo­ta.

“Mo­žda ne pro­fe­si­o­nal­no, ali sva­ka­ko na­kon ma­tu­re pla­ni­ram da na­sta­vim da se ba­vim ti­me. Če­ti­ri go­di­ne sam u ovoj ško­li, od osam uju­tru do osam uve­če, i ako sam iz­dr­ža­la to­li­ko, sva­ka­ko ne­ću mo­ći da se ra­sta­nem od ple­sa.”

Na­iz­gled raz­li­či­ti, sme­ro­ve sa­vre­me­ne i na­rod­ne igre po­ve­zu­ju lju­bav pre­ma igri i po­sve­će­nost uče­ni­ka, ali i na­stav­ni­ka. Iako „naj­mla­đi”, Od­sek za na­rod­nu igru u Ba­let­skoj ško­li bro­ji naj­vi­še uče­ni­ka – ne­što vi­še od tri­de­set na sve če­ti­ri go­di­ne. Ak­ce­nat je na iz­u­ča­va­nju na­rod­nih iga­ra Sr­bi­je, ali i ši­reg kul­tur­no-isto­rij­skog pod­ne­blja. Uče­ni­ci se i mu­zič­ki ospo­so­blja­va­ju kroz pred­me­te tra­di­ci­o­nal­nog pe­va­nja i svi­ra­nja, a na­kon za­vr­še­ne sred­nje ško­le do­bi­ja­ju zva­nje igra­ča na­rod­ne igre.

“Kad de­ca do­đu u pr­vi raz­red, uglav­nom ih pi­tam za­što su upi­sa­li Na­rod­nu igru, a naj­ve­ći broj njih od­go­vo­ri da su do­šli da oču­va­ju ne­što od za­bo­ra­va“, pri­ča pro­fe­sor­ka tra­di­ci­o­nal­nog pe­va­nja i et­no­mu­zi­ko­lo­gi­je na Od­se­ku za na­rod­nu igru Mir­ja­na Ra­ić.

Bli­skost i di­sci­pli­na

Uče­ni­ca ko­ja je upra­vo za­vr­ši­la pr­vi raz­red Sme­ra za na­rod­nu igru Sa­ra Kaj­tes ka­že da igra­ju­ći pro­ve­de oko če­ti­ri-pet sa­ti dnev­no u ško­li. Ipak, ona se ne ža­li, po­štu­je di­sci­pli­nu i tvr­di da sve to ima svo­ju čar.

“Na pri­mer, s pro­fe­so­ri­ma smo do­sta bli­ži ne­go đa­ci u osta­lim ško­la­ma“, ka­že Sa­ra.

“Še­ta­mo bo­si po ško­li, ima­mo pa­u­ze na ko­ji­ma spa­va­mo i baš mi je dra­go što je ta­ko i što je dru­ga­či­je, to sam i hte­la. Fol­klor igram od sed­me go­di­ne, uvek sam obo­ža­va­la sva­ki deo to­ga. To me je od­u­vek pri­vla­či­lo i tu sam se pro­na­šla, shva­tiv­ši da me is­pu­nja­va u pot­pu­no­sti. Naj­vi­še vo­lim tem­pe­ra­ment­ne igre s ju­ga, to „go­ri”.”

“Ka­da ih pi­tam šta je to što že­le da oču­va­ju, uglav­nom ne zna­ju. Dok pre­la­zi­mo gra­di­vo i na naj­ra­zli­či­ti­je na­či­ne ob­ra­đu­je­mo mno­ge te­me, shva­ta­ju ko­li­ko su ima­li po­vr­šna zna­nja o od­re­đe­nim aspek­ti­ma. Kroz če­ti­ri go­di­ne mi se tru­di­mo da im pru­ži­mo upra­vo ši­ru sli­ku upo­tre­be na­rod­ne igre. To je ne­što što se vi­še ne upo­tre­blja­va kao ne­kad, ali sva­ka­ko je i da­lje ži­va. Ne­ma svad­be bez Užič­kog, Čač­ka, ne­ke Vlaj­ne... Bez ob­zi­ra na to šta će ne­ko od njih ra­di­ti po za­vr­šet­ku ško­lo­va­nja i što se ža­le na mno­go sa­ti dnev­no pro­ve­de­nih u ško­li, mi­slim da su na­ši uče­ni­ci za­i­sta pri­vi­le­go­va­ni.”

Sme­ro­vi po­put tog, ob­ja­šnja­va Mir­ja­na Ra­ić, po­seb­no su zna­čaj­ni jer se kroz njih in­sti­tu­ci­o­na­li­zu­je od­re­đe­na umet­nost, a ve­o­ma je va­žno da  fol­klor u naj­ši­rem smi­slu, od­no­sno na­rod­na umet­nost, ima svo­ju zgra­du, te da ne osta­ne sve na ni­vou ho­bi­ja i ama­te­ri­zma. Na­kon če­tvo­ro­go­di­šnjeg ško­lo­va­nja, uče­ni­ci ima­ju ne­ko­li­ko mo­guć­no­sti za da­lje obra­zo­va­nje, a ve­ći­ni je An­sambl „Ko­lo”, kao je­di­ni pro­fe­si­o­nal­ni an­sambl u Sr­bi­ji, kraj­nji cilj. 

“Još kao ma­la sam za­vo­le­la fol­klor i hte­la sam da se usa­vr­šim“, ka­že ma­tu­rant­ki­nja tog sme­ra Mi­li­ca Raj­lić.

“Zbog te po­zi­tiv­ne tre­me i ose­ća­ja pre iz­la­ska na sce­nu sam se i opre­de­li­la za ovu ško­lu.”

D. Ri­stić

Fo­to: R. Hadžić