ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ Ауторка незаобилазног приручника за домаћице

Радоваћу се ако домаћица, држећи се упутства ове књиге, постигне оно што је главна цел добре кујне, а то је: да снабдева породицу са здравом храном, а да избегне сваки излишан трошак”, написала је у Новом Саду, о Светој Катарини 1877, Катарина Поповић Миџина, за предговор Великог српског кувара, издатог 1878. Била је то прва збирка рецепата на ћирилици и на српском народном језику, али и драгоцено сведочанство о некадашњем начину живота војвођанског грађанства. А будући да је кувар доживео више издања, не само за Катаринина живота (у предратном периоду био је одштампан у више од 30.000 примерака), већ и у 21. веку, она се може сматрати једном од најчитанијих наших „женскиња” које су се окушале „пером порадити”.

Како сама Миџина каже, при одабиру рецепата послужила се најпре белешкама своје мајке Наталије Наничке, која је важила за добру куварицу, а потом искуствима многобројних пријатељица, те најбољим књигама и листовима „што их има по овој струци страна књижевност”. Осим што је кувар био богато украшен „многим лепим сликама главних јела и јестива”, имао је прегршт препорука, од тога чиме све треба опремити једну кухињу, до тога како поставити сто и којим редоследом износити храну, у зависности од обичаја појединих народности. Како од ње сазнајемо, српски ручак имао је „ред свој логичан”: „чорба, асјет илити пређело, рибе, говеђина са умокцима, варива и поврћа – цушпајзови, учинци – ајнгемахтес, печења са салатама, теста, конфекти – посластице, воћа, сирови, црна кафа”. Свака трпеза морала је „тврдо стојати на поду”, бити дужа но што је широка, застрта „чистим, дамасцираним трпежњаком – чаршавом, па ако је мало један, узме се још један или више њих, но ваља мотрити да шаре буду или једнаке или налик једна на другу...” Занимљиви су и њени савети, рецимо како приликом кувања препознати печурке које се једу само једном и никад више, уз добар комад слатка масла – путера, мало соли и бела лука: „Бели лук зато се меће да се позна јесу л’ гљиве отровне”, јер ако јесу, „лукац ће одмах помодрити, а тако исто и сребрна кашика којом се гљиве мешају”. Како додаје ауторка, „ово средство није доста верно, но ипак се можеш на њега колико-толико ослонити”.

О животу Катарине (Нови Сад, 1830–1902), „образоване, вредне, даровите и веселе жене”, каквом је види заова Анка, не зна се много, осим да потиче из угледне породице Петровић, која је називана и Пургермајсторова, што сугерише да им је предак био градоначелник. Током младости писала је поезију и лако се, кажу, укључивала у забаве и позоришне представе одржаване у кафани „Код фазана” и кући Константина Поповића Комораша, преводиоца и прерађивача драмских дела. Дружећи се са Коморашевом ћерком Анком, упознала је и његовог најстаријег сина, а свог будућег мужа – правника Димитрија Поповића Миџу. Са њим је имала сина Димитрија, званог Мика, који је постао чиновник и судски тумач. Сахрањена је на Успенском гробљу, у породичној гробници.

С. Милачић