CRTICE IZ ISTORIJE Autorka nezaobilaznog priručnika za domaćice

Radovaću se ako domaćica, držeći se uputstva ove knjige, postigne ono što je glavna cel dobre kujne, a to je: da snabdeva porodicu sa zdravom hranom, a da izbegne svaki izlišan trošak”, napisala je u Novom Sadu, o Svetoj Katarini 1877, Katarina Popović Midžina, za predgovor Velikog srpskog kuvara, izdatog 1878. Bila je to prva zbirka recepata na ćirilici i na srpskom narodnom jeziku, ali i dragoceno svedočanstvo o nekadašnjem načinu života vojvođanskog građanstva. A budući da je kuvar doživeo više izdanja, ne samo za Katarinina života (u predratnom periodu bio je odštampan u više od 30.000 primeraka), već i u 21. veku, ona se može smatrati jednom od najčitanijih naših „ženskinja” koje su se okušale „perom poraditi”.

Kako sama Midžina kaže, pri odabiru recepata poslužila se najpre beleškama svoje majke Natalije Naničke, koja je važila za dobru kuvaricu, a potom iskustvima mnogobrojnih prijateljica, te najboljim knjigama i listovima „što ih ima po ovoj struci strana književnost”. Osim što je kuvar bio bogato ukrašen „mnogim lepim slikama glavnih jela i jestiva”, imao je pregršt preporuka, od toga čime sve treba opremiti jednu kuhinju, do toga kako postaviti sto i kojim redosledom iznositi hranu, u zavisnosti od običaja pojedinih narodnosti. Kako od nje saznajemo, srpski ručak imao je „red svoj logičan”: „čorba, asjet iliti pređelo, ribe, goveđina sa umokcima, variva i povrća – cušpajzovi, učinci – ajngemahtes, pečenja sa salatama, testa, konfekti – poslastice, voća, sirovi, crna kafa”. Svaka trpeza morala je „tvrdo stojati na podu”, biti duža no što je široka, zastrta „čistim, damasciranim trpežnjakom – čaršavom, pa ako je malo jedan, uzme se još jedan ili više njih, no valja motriti da šare budu ili jednake ili nalik jedna na drugu...” Zanimljivi su i njeni saveti, recimo kako prilikom kuvanja prepoznati pečurke koje se jedu samo jednom i nikad više, uz dobar komad slatka masla – putera, malo soli i bela luka: „Beli luk zato se meće da se pozna jesu l’ gljive otrovne”, jer ako jesu, „lukac će odmah pomodriti, a tako isto i srebrna kašika kojom se gljive mešaju”. Kako dodaje autorka, „ovo sredstvo nije dosta verno, no ipak se možeš na njega koliko-toliko osloniti”.

O životu Katarine (Novi Sad, 1830–1902), „obrazovane, vredne, darovite i vesele žene”, kakvom je vidi zaova Anka, ne zna se mnogo, osim da potiče iz ugledne porodice Petrović, koja je nazivana i Purgermajstorova, što sugeriše da im je predak bio gradonačelnik. Tokom mladosti pisala je poeziju i lako se, kažu, uključivala u zabave i pozorišne predstave održavane u kafani „Kod fazana” i kući Konstantina Popovića Komoraša, prevodioca i prerađivača dramskih dela. Družeći se sa Komoraševom ćerkom Ankom, upoznala je i njegovog najstarijeg sina, a svog budućeg muža – pravnika Dimitrija Popovića Midžu. Sa njim je imala sina Dimitrija, zvanog Mika, koji je postao činovnik i sudski tumač. Sahranjena je na Uspenskom groblju, u porodičnoj grobnici.

S. Milačić