Боћање на Детелинари заинтересовало и млађе генерације

А оно што је фасцинантно, каже, у свему томе је што су игру почеле да прихватају и млађе генерације, с обзиром на то да се боћање углавном везује за старије.

Све је више деце која радо долазе да проводе време са сениорима, учећи кроз игру и о другим животним искуствима, док са друге стране, деца буде енергију код треће доби, дарујући им непроцењиви осећај социјалне вредности коју имају у њиховом друштву.

- Најпре смо давно играли на импровизованом терену на трави, да бисмо затим направили ово игралиште – прича Шиме. - Волимо после подне да се окупимо и зафркавамо, ми старији попијемо које пиво и забављамо се играјући боћање и учећи млађе како игри, тако и животу. Поносан сам што сам учесник у преносу ове наше традиције на најмлађе, то су паметна и васпитана деца која желе да искусе нове ствари и прихвате мудре савете нас старијих.

Према његовим речима, клинцима оставе кључеве од места на ком се држе сви реквизити за игру. Када се изиграју, врате на крају све на своје место.

Један од млађих чланова екипе, Душан Радаковић, одрастајући на Детелинари свакодневно се сусретао са чувеним правоугаоним тереном на ком се игра нека чудна игра, док је кварт одзвањао смехом и весељем. Како је школа завршена, превише је слободног времена, па је, каже, пролазећи туда на моменат застао, пожелевши да се прикључи популарној детелинарској забави.

- Пре више од месец дана сам почео да боћам и свидело ми се, може да се игра један на један, а може и три на три, када нас је више – каже Душан. – Брзо сам схватио правила игре и свеједно ми је да ли играм у екипи или сам, све док се дружимо и добро забављамо. Доста сам научио од Тонија, а када он није ту, у помоћ су прискакале и остале комшије.

С обзиром на то да су играчи сами правили терен, мало је кажу дотрајао, али добар је, не могу пуно да се жале. Једино што имају молбу за надлежне да им помогну и санирају недостатке, настале услед тежине времена. Како су набројали, банкине би требало заменити новим, јер су ове кренуле да се руше, те кугле одскачу. Терен је зрео за равњање, али и насипање још песка. Фале им и гумени одбојници. Надају се да ће се ускоро појавити неки стручњак који се разуме у све то и направити им бољи терен, како би имали боље услове за игру.

Имали смо среће да је Тони Гунек баш био на терену и припремао се за тренирање окупљених младих, јер иначе живи на Новом насељу, али је често баш на том терену. По његовим речима, прикључили су децу игри, а он се прихватио да их обучава и исправља грешке.

- Волим децу, а они воле игру и брзо уче, те се испоставило да смо одличан спој – весело ће Гунек. - На овом терену сам више од годину дана, па некада изгубиш, а некада победиш. Оно што је непроцењиво је друштво које сам стекао.

Није бројао колико је деце успео да научи до сада да игра, али бар двадесетак њих је прошло брзу Тонијеву “школу” боћања, тврде присутни. На питање да ли је неко од ученика успео да савлада мастера, сав срећан рече да су сви постали бољи од њега.

На боћање је стигао и шеснаестогодишњи Предраг Глушац, који нам рече да је дошао из Зрењанина у госте код пријатеља, откривши нам да се први пут сусрео са том прастаром игром пре недељу дана, баш на Детелинари. Тамо одакле он долази нико то не игра. Бар он није до сада видео.

- Али сада ћемо да уведемо ову игру, баш ми се свидело и предложићу некако да се то покрене и код нас – каже Предраг. – Стално сам овде захваљујући пријатељима које сам стекао уз бацање кугли и вијање супарничких. Два до три дана ми је требало да савладам баш сва правила. Иначе, тренирам карате и то ми је прва љубав, а боћање ми, испоставило се, одлично иде, с обзиром на то да сам однео пуно победа.

Боћање ће играти и неке будуће генерације, бар што се Детелинараца тиче, али није игра оно што окупља појединце, већ чињеница да она ствара тимове, спремне да се нађу једни другима и у животу ван терена. Уз све то, поклањају једни другима највреднији дар који могу, а то је своје време.

Текст и фото: И. Бакмаз