Бацање кугли – и спорт и идеална рекреација

Има их свуда, на Новом насељу, на Детелинари, на Булевару Европе, на Кеју, у Петроварадину, а проширили су се чак до Ветерника, Сајлова, Сремске Каменице... и то су све терени који су сами боћари урадили на слободним парцелама. Екипа „Дневника” посетила је боћарски терен на Старој Детелинари, код ОШ „Доситеј Обрадовић” и поразговарала с такмичарима који су управо завршили једну од партија.

– Овде боћам од 1968. године, када сам се доселио, и од тада не престајем – поносно нам рече осамдесетпетогодишњи Станоје Радишић. – Кад год време дозволи, долазим с Новог насеља, јер сам се у међувремену тамо преселио, на свој терен и настављам да боћам. Све док могу, играћу, а када више не будем могао, седећу бар и посматрати. Интересантан је спорт и има доста активности током игре, а с друге стране, проводим време дружећи се с пријатељима, шта има лепше од тога?

Како каже, раније је интересовање било мање, али сада је добрано узело маха и све се више људи привлачи да долази на терен, придружи се и научи да игра.

– Када сам почињао, мало се где могло играти, а сада има доста терена у понуди – истакао је Радишић. – Али ја никада не играм на Новом насељу јер сам навикао овде, на мој терен, а ту ми је и цела екипа, те не желим да мењам своје навике и околину, овде смо сви наши.

Његов колега Вељко Ћулибрк нам је одао да је боћање игра за све, за узраст од пет па све до 85 година и преко – ко је покретан и може да игра. Спорт је једноставан, правила су лака и веома је практичан, нарочито за њих мало старије.

Како је рекао Слободан Веселиновић у Ветернику је при крају изградња професионалне хале за боћање, и то је једини затворен терен на територији наше земље који је радио Град. То је боћарима много недостајало, нарочито у зимском периоду, када не могу да боћају због временских услова. Процена је да ће за око два месеца бити готова и спремна за одржавање такмичења. Тада ће се можда створити услови и за отварање прве школе боћања у Новом Саду, као и организовања озбиљнијих турнира.

У професионалном боћању, како Веселиновић наводи, учествује и женска популација и ту су доста јаки јер ниједно такмичење на европском и светском нивоу није прошло без неке освојене медаље. Доносе их девојчице које тренирају у школама боћања у Руми и Сомбору, док Нови Сад нема ниједну школу.

– Имамо такмичења за јуниоре, кадете, сениоре и ветеране – истиче наш саговорник. – Боћари из Новог Сада учествују на турнирима у Будви, Херцег Новом, Марибору, Ријеци, Грудама, у Словенији, где организују међународне турнире. Постоји иницијатива да се направи регионална лига, али то још није заживело. Били смо веома близу да обезбедимо да бар једна од седам дисциплина уђе у Олимпијске игре 2024. године, али нисмо прошли. То нам је још остало као главни задатак.

– Користан је, стално се крећемо, шетамо, чучимо, вежбамо, а када то радите сат и више, кроз игру се и не осети велики умор, а знате да сте били физички активни и учинили нешто корисно и добро за себе – прича Вељко. – Боћам одавно, управо из разлога које сам набројао, а дружење је увек на првом месту, то му даје посебну чар. Игра се тако што се такмиче два тима, а сваки има два или три учесника, у зависности од тога колико нас је на терену.

Како каже, сваки учесник има две кугле. Пре почетка игре се обележе линије терена, преко којих боће (кугле) не смеју да изађу јер се онда не рачунају. Булин је најмања кугла у игри и она се баца прва, што даље од такмичара. Затим почиње такмичење, када учесници бацају кугле до постављеног булина. Циљ игре је добацити боћу што ближе булину, а чија боћа му се највише приближи, та екипа добија поен.

– Не играм стално, прошле године сам први пут почео да долазим и брзо сам научио, стварно није тешко – рекао нам је најмлађи међу њима, Јанко Ољача. – Боћање ми се допало јер кад дођем уморан с посла, не бих могао да се посветим неком другом спорту пошто у сваком мора да се улаже већи физички напор. Овде, иако је кретање стално, више се релаксирам бацањем кугле и кретањем око терена, него што се уморим. 

Оно што им фали је, како кажу, недостатак бриге о терену. Када падне киша, терен буде пун воде и не могу да га користе. Они сами сређују колико могу, али добро би им дошла помоћ од неких комуналних институција да се терен мало издигне и лепо уреди простор, да би могли квалитетније да боћају.

Иако су у први мах, када се спомене боћање, реакције да је реч само о  рекреативном спорту, који се практикује само ради забаве и дружења, председник Боћарског савеза Војводине Слободан Веселиновић каже да Нови Сад има два професионална терена за боћање, с обзиром на то да има и два професионална клуба, БК „Дука долар” на Новом насељу и БК „Војводина”.

– Разлика је у томе што професионални терени морају имати тачно одређене димензије и број стаза да би се играла нека лигашка, односно такмичарска утакмица, док рекреативни терени садрже евентуално две стазе, другачије су оивичени, да кугла не би искакала, и то је слободан стил –појаснио је Веселиновић. – Професионално се игра искључиво металним боћама, док рекреативно боћање може дрвеним, пластичним или гуменим. Постоје битна одређена правила која се у професионалном боћању истичу, док се у рекреативном не примењују. Професионално боћање је озбиљан спорт са седам дисциплина, а утакмица се игра и по три сата.

И. Бакмаз