Bacanje kugli – i sport i idealna rekreacija
U poslednjih nekoliko godina u našem gradu sve više je terena za boćanje, te se čini da je taj stari sport sve popularniji naročito među starijom populacijom.
Ima ih svuda, na Novom naselju, na Detelinari, na Bulevaru Evrope, na Keju, u Petrovaradinu, a proširili su se čak do Veternika, Sajlova, Sremske Kamenice... i to su sve tereni koji su sami boćari uradili na slobodnim parcelama. Ekipa „Dnevnika” posetila je boćarski teren na Staroj Detelinari, kod OŠ „Dositej Obradović” i porazgovarala s takmičarima koji su upravo završili jednu od partija.
– Ovde boćam od 1968. godine, kada sam se doselio, i od tada ne prestajem – ponosno nam reče osamdesetpetogodišnji Stanoje Radišić. – Kad god vreme dozvoli, dolazim s Novog naselja, jer sam se u međuvremenu tamo preselio, na svoj teren i nastavljam da boćam. Sve dok mogu, igraću, a kada više ne budem mogao, sedeću bar i posmatrati. Interesantan je sport i ima dosta aktivnosti tokom igre, a s druge strane, provodim vreme družeći se s prijateljima, šta ima lepše od toga?
Kako kaže, ranije je interesovanje bilo manje, ali sada je dobrano uzelo maha i sve se više ljudi privlači da dolazi na teren, pridruži se i nauči da igra.
– Kada sam počinjao, malo se gde moglo igrati, a sada ima dosta terena u ponudi – istakao je Radišić. – Ali ja nikada ne igram na Novom naselju jer sam navikao ovde, na moj teren, a tu mi je i cela ekipa, te ne želim da menjam svoje navike i okolinu, ovde smo svi naši.
Njegov kolega Veljko Ćulibrk nam je odao da je boćanje igra za sve, za uzrast od pet pa sve do 85 godina i preko – ko je pokretan i može da igra. Sport je jednostavan, pravila su laka i veoma je praktičan, naročito za njih malo starije.
Kako je rekao Slobodan Veselinović u Veterniku je pri kraju izgradnja profesionalne hale za boćanje, i to je jedini zatvoren teren na teritoriji naše zemlje koji je radio Grad. To je boćarima mnogo nedostajalo, naročito u zimskom periodu, kada ne mogu da boćaju zbog vremenskih uslova. Procena je da će za oko dva meseca biti gotova i spremna za održavanje takmičenja. Tada će se možda stvoriti uslovi i za otvaranje prve škole boćanja u Novom Sadu, kao i organizovanja ozbiljnijih turnira.
U profesionalnom boćanju, kako Veselinović navodi, učestvuje i ženska populacija i tu su dosta jaki jer nijedno takmičenje na evropskom i svetskom nivou nije prošlo bez neke osvojene medalje. Donose ih devojčice koje treniraju u školama boćanja u Rumi i Somboru, dok Novi Sad nema nijednu školu.
– Imamo takmičenja za juniore, kadete, seniore i veterane – ističe naš sagovornik. – Boćari iz Novog Sada učestvuju na turnirima u Budvi, Herceg Novom, Mariboru, Rijeci, Grudama, u Sloveniji, gde organizuju međunarodne turnire. Postoji inicijativa da se napravi regionalna liga, ali to još nije zaživelo. Bili smo veoma blizu da obezbedimo da bar jedna od sedam disciplina uđe u Olimpijske igre 2024. godine, ali nismo prošli. To nam je još ostalo kao glavni zadatak.
– Koristan je, stalno se krećemo, šetamo, čučimo, vežbamo, a kada to radite sat i više, kroz igru se i ne oseti veliki umor, a znate da ste bili fizički aktivni i učinili nešto korisno i dobro za sebe – priča Veljko. – Boćam odavno, upravo iz razloga koje sam nabrojao, a druženje je uvek na prvom mestu, to mu daje posebnu čar. Igra se tako što se takmiče dva tima, a svaki ima dva ili tri učesnika, u zavisnosti od toga koliko nas je na terenu.
Kako kaže, svaki učesnik ima dve kugle. Pre početka igre se obeleže linije terena, preko kojih boće (kugle) ne smeju da izađu jer se onda ne računaju. Bulin je najmanja kugla u igri i ona se baca prva, što dalje od takmičara. Zatim počinje takmičenje, kada učesnici bacaju kugle do postavljenog bulina. Cilj igre je dobaciti boću što bliže bulinu, a čija boća mu se najviše približi, ta ekipa dobija poen.
– Ne igram stalno, prošle godine sam prvi put počeo da dolazim i brzo sam naučio, stvarno nije teško – rekao nam je najmlađi među njima, Janko Oljača. – Boćanje mi se dopalo jer kad dođem umoran s posla, ne bih mogao da se posvetim nekom drugom sportu pošto u svakom mora da se ulaže veći fizički napor. Ovde, iako je kretanje stalno, više se relaksiram bacanjem kugle i kretanjem oko terena, nego što se umorim.
Ono što im fali je, kako kažu, nedostatak brige o terenu. Kada padne kiša, teren bude pun vode i ne mogu da ga koriste. Oni sami sređuju koliko mogu, ali dobro bi im došla pomoć od nekih komunalnih institucija da se teren malo izdigne i lepo uredi prostor, da bi mogli kvalitetnije da boćaju.
Iako su u prvi mah, kada se spomene boćanje, reakcije da je reč samo o rekreativnom sportu, koji se praktikuje samo radi zabave i druženja, predsednik Boćarskog saveza Vojvodine Slobodan Veselinović kaže da Novi Sad ima dva profesionalna terena za boćanje, s obzirom na to da ima i dva profesionalna kluba, BK „Duka dolar” na Novom naselju i BK „Vojvodina”.
– Razlika je u tome što profesionalni tereni moraju imati tačno određene dimenzije i broj staza da bi se igrala neka ligaška, odnosno takmičarska utakmica, dok rekreativni tereni sadrže eventualno dve staze, drugačije su oivičeni, da kugla ne bi iskakala, i to je slobodan stil –pojasnio je Veselinović. – Profesionalno se igra isključivo metalnim boćama, dok rekreativno boćanje može drvenim, plastičnim ili gumenim. Postoje bitna određena pravila koja se u profesionalnom boćanju ističu, dok se u rekreativnom ne primenjuju. Profesionalno boćanje je ozbiljan sport sa sedam disciplina, a utakmica se igra i po tri sata.
I. Bakmaz
