АРХИВ ГРАДА Нису увек текли мед и млеко

Како су 11. јула те године новине “Време” известиле у Новом Саду је подигнута једна од најуређенијих млекара у држави, а новинар листа је посетио управника Шкорића који је појаснио шта мучи ту грану индустрије: млекарство није било организовано у задруге и централне савезе, а држава није имала уговоре с другим земљама у које би могла да извози млеко. Он је као пример добре праксе навео Централну млекарску задругу у Новом Саду, чије просторије су биле толико чисте и испуњавале високе хиугијенске стандарде, да се према Шкорићевим речима, могла мерити с онима у Данској.

- Главно одељење је било намењено за пастеризацију и прераду, а било је и посебно одељење за прављење путера, те изолирани базени за хладно млеко, одељење за издавање млека, подрум за производњу сирева – набраја директор Историјског архива града Петар Ђурђев. - Нарочито се водило рачуна о пастеризацији и хлађењу млека. Задруга је имала компресор који је радио помоћу угљене киселине, па је било могуће млеко охладити до 0 степени Целзијуса. Капацитет машине је био 1.600 литара на сат, а дневно је могао примити до 10.000 литара млека. Новосадска задруга је сировину добијала од пољопривредника из околине града, због чега је било у плану да се у тим местима оснују задруге које би биле чланице Централне млекарске задруге у Новом Саду.

Према речима Ђурђева колико је био велик значај млекаре најбоље илуструје података да је једно време била задужена за снабдевање Београда. Ипак, у документима је забележено да већ 1942. године у Новом Саду Централна млекара није више радила.

- Након Другог светског рата 1946. године одлуком Градског народног одбора (ГНО), основано је Градско млекарско предузеће, а тада су одређене и и цене млека од два динара и превоза од пола динара – каже Ђурђев. - Намера ГНО је била да Новосађане редновно снабдева млеком и млечним производима. Нажалост, само три године касније, фабрика је пословала у губитку.

Савет за промет робом Владе Федеративне Народне Републике Југославије доставио је Граду извештај о изградњи млекара и фабрика млека у праху у Београду и Новом Саду, а према уговору са Дечјим фондом Уједињених нација (УНИЦЕФ), наша земља је добила модерне машине, превозна средства и другу опрему.

-У Новом Саду се 1950. године почела градити млекара која је имала капацитет од 50.000 литара млека дневно и 49 сабиралишта – каже Ђурђев. – План је био да се градња заврши до 1951. године али је посао ипак приведен крају 1952. године. Централна млекара, како је названа, основала је по околним местима сабирне станице, где се свакодневно откупљивало млеко од произвођача. Ни такво пословање није показивало бољитак, јер је откупна мрежа била слабо развијена, постојећи капацитети за поједине фазе прераде нису били задовољавајући, оскудан је био асортиман производа, а ни цене нису биле стимулативне, како за произвођаче, тако и за предузеће.

Раднички савет је одлучио да се сабирне станице и продавнице без накнаде уступе трговинском предузећу “Звезда”, док је Централна млекара имала обавезу да прикупљену сировину преради и достави га продавницама у литарским стакленим боцама са широким грлићем. Град се брзо развијао, па фабрика и поред 100.000 литара млека, колико је у једном тренутку дневно прерађивала, није могла задовољити нарасле потребе грађана.

Централна млекара временом је почела да грцала у дуговима, па је 1970. године одлучено да се интегрише с љубљанским млекарама. Кад се 1977. године љубљанска млекара трансформисала у сложену организацију, формирала се Радна организација КИТ Новосадска млекара, као и Радна заједница за заједничке послове. Како објашњава Ђурђев, пошто се проблем сировине заоштравао, радници су се изјаснили да се Радна организација удружи и у СОУР Агрокооп Нови Сад. Међутим, та повезаност у две сложене организације није довољно искоришћена. До тешке ситуације са сировином дошло је 1980. године јер је био мањи откуп млека него 1975. године, тако да је фабрика стагнирала у развоју.

Наш лист је у суботу, 17. октобра 1966. године, објавио чланак о производњи новог артикла у Централној млекари - стерилизованог млека у пакетићима, односно тетрапаку, који се недељу дана касније нашао на рафовима продавница. Новосадска фабрика је била први произвођач стерилизованог млека у пакетићима у земљи, а машине су увезене из Италије и Шведске, за шта је било опредељено 320.000.000 старих динара.

Малопродајна цена таквом млека у Новом Саду износила је 100 старих динара за паковање од пола литре, док је млеко у стакленим флашама коштало 60 динара. Млекара је гарантовала да се млеко може сачувати на тај начин барем месец дана, није се морало кувати, а минимална масноћа млека била 3,2 одсто.

- После 1980. године стање се поправљало: изграђен је нови погон за производњу стерилизованог млека, са лабораторијом и модернијом опремом, што је омогућило повећање производње и проширење асортимана, уведена је и израда безалкохолних воћних напитака. Набављени су већи уређаји за стерилизацију, саграђена гаража са складиштем и обновљен је возни парк. Инвестициони циклус завршен је изградњом тзв. „нове млекаре” капацитета од 200.000 литара дневне прераде млека. Набављена је и нова линија за пастеризацију млека, капацитета 15.000 литара на час – каже наш саговорник. - Млекара је 1984. ушла је у састав АИК “Нови Сад” и постала је део СОУР-а Дунав-Тиса-Дунав, а крајем осамдесетих година прошлог века почела је власничку трансформацију у деоничко друштво “Новосадска млекара” као самостална организација. Предузећу су приступиле млекаре у Oyacima и Пивницама (1988. године), а 1998. организована је као акционарско друштво са 500 запослених радника. 

Новосадска млекара крах је доживела у лето 2012. године када је затворена по одлуци “Имлека”, чији је била огранак укупно четири године. Због те одлуке неколико десетина радника постало је технолошки вишак, а разлог затварања званично је гласио „отежано пословање”. Компанија је радила преко 60 година и неко време важила за једну од најзначајнијих у граду. Након затварања фабрике, “Имлек” је наставио да продаје један од најпрепознатљивијих производа “Новосадске млекаре” – павлаку са зеленим поклопцем.

С. Ковач

Фото: архива Дневника, Архив града