ДНЕВНИК У СЕЛУ ДО ХИЉАДУ СТАНОВНИКА – КАЛУЂЕРОВО Гранични прелаз одржава село од педесет душа
Крстарећи банатском равницом са жутим валовима уљане репице и клацкајући се до најисточније тачке Војводине, окружене румунским Карпатима, због којих на час заборављамо где смо се запутили, најзад стижемо до последњег сеоцета тог дела наше покрајине - Калуђерова.
И таман кад помислимо да нас након 269 обиђених места више ништа не може толико одушевити и изненадити, сам прилаз нашој дестинацији учинио је да у село уђемо отворених уста, која су се све више ширила како смо сазнавали и примећивали нове детаље.
Јер, до сада нас насред улице није дочекивао пони како се ваља по трави, опрезно нам прилази и халапљиво пасе коров који ниче између пукотина тротоара. А нису нас дочекивали ни домаћини од којих је један велики произвођач шампињона, а други колекционар свих врста кактуса овог света. Али, како нам је главна тема Калуђерово, ком ћемо посветити ове редове, личне приче наших саговорника ћемо вам испричати другом приликом, а сада само желимо да вам мало заголицамо машту.
- Калуђерово је мало село, али свашта имамо - јасан је председник Савета Месне заједнице Калуђерово Андреас Петковић, иначе власник фарме/фирме „Шампињон Петковић”. - Наши мештани се углавном баве пољопривредом и то сеју жито, сунцокрет, мало кукуруз и уљану репицу. Воћарство код нас није толико заступљено, а све оно што се успут до нас види припада Белој Цркви.
Међутим, иако имају највећи атар а једно су од најмањих села у општини, будући да имају свега педесетак душа на спавању, највећа „дијаспора” им је управо Бела Црква, па тако сам улаз у њу (или излаз, ако гледате у правцу ка граници) припада управо Калуђерцима.
И док чекају нов асфалт и решење за масовни саобраћај, мештани Калуђерова се надају и новом водоводу, канализацији, гасу који треба да се пусти кроз мрежу, али можда и понеком новом детету и младима који би могли да се доселе и ту започну нов живот
- Ускрс је за нас јако важан празник јер тада долазе сви Калуђерци који постоје на свету, сви се врате својој кући и родбини - вели Милоје Поточанин, мештанин бројних титула и звања: трговац по професији, први приватник у СФРЈ (1985), један од првих регистрованих давалаца органа, вишеструки добровољни давалац крви, колекционар кактуса, власник апартмана „Миле Кактус”, отац петоро деце, деда општинских и војвођанских првака у стоном тенису, а од скора и прадеда. - Живот колико је дуг, толико је и краtак. Све много брзо пролети, ја ни сада нисам свестан колико имам година... Још док је мој отац био жив, било је 370 кућа и 760 мештана, а ова улица од цркве била је дугачка километар, толико је село било велико. А сад, од тридесетак кућа, у 17-18 има нас који смо ту стално. И скоро сви смо рођаци. Међутим, расли смо у том времену када се народ повлачио ка граду, лакшем животу и послу, тако да смо могли да очекујемо да ће наше село једног дана овако изгледати. Све је слутило на ово.
Ускрс је за нас јако важан празник јер тада долазе сви Калуђерци који постоје на свету, сви се врате својој кући и родбини (Милоје Поточанин)
Калуђерово је још седамдесетих кренуло с теденцијом опадања броја становништва, али су његови представници у Извршном већу у Новом Саду успели да се изборе да гранични прелаз буде баш у њему, премда се вагало да ли да оно буде у Крушчици, Кусићу или Врачевом Гају.
- Гранични прелаз и данас одржава село, да га нема, не би ни нас било - додаје Петковић. - Доста је прометно, нарочито кад крене летња сезона. Али транзита увек има. Кад је пијаца у Белој Цркви, кроз село нам прође и до хиљаду аутомобила, а овако дневно буде стотинак. Румуни долазе и код нас у село да купују, јер имамо продавницу која има промет као оне у граду. Добро је снабдевена, а има квалитетнију и јефтинију робу. Чак су и наши мајстори повремено почели да одлазе у Румунију да раде, али је то још увек ретко.
Село које одолева свим недаћама
Калуђерово спада у ред старијих села, будући да се први пут, под именом Калугера, спомиње још 1481. године, а назив је, јелте, добило по калуђеру који се својевремено у том месту настанио. Село је одувек било насељено Србима, осим током 18. века, када је у њему живело немачко становништво, оснивајући колонију Ребенсберг. Калуђерово је пак пре тога било потпуно уништено током најезде Турака, те бивало спаљено и током пожара за време Немаца (1735) да би неколико месеци опет бивало опустошено новим упадом Османлија. Колико 1740. године село поново насељавају Срби, који две деценије касније подижу прву цркву, коју потом руше, а од 1861. до 1868. године зидају нову прекопута. На месту првобитног храма настаје школа, затим продавница, док данас објекат зврји празан.
Управо због великог прилива странаца у овај део Војводине, ред је да се у Калуђерово и улаже.
- Тај пут од Беле Цркве до нас би требало да се среди - каже председник Савета на наш коментар да цео угођај доласка нарушава тај узан и слабо крпљен пут.
И баш како Миле каже, улазак у неку државу даје први утисак о томе где се дошло.
Доста је прометно, нарочито кад крене летња сезона. Али транзита увек има. Кад је пијаца у Белој Цркви, кроз село нам прође и до хиљаду аутомобила, а овако дневно буде стотинак. Румуни долазе и код нас у село да купују, јер имамо продавницу која је добро снабдевена, а има квалитетнију и јефтинију робу (Андреас Петковић)
- Пре две године сам позвао надлежне из Општине да дођу, да виде, да поразговарамо о нашем селу - присећа се Поточанин. - Тада сам констатовао да, кад улазиш у државу, први утисак који о њој стичеш јесте на основу онога што видиш, све ти говоре улице, црква, куће... Тај први утисак је оцена земље коју странац има. Наша црква је доста стара и оронула и треба да измени слику странца који улази у нашу земљу. Тада су ме из Општине послушали, након чега смо добили донацију и урадили кров, то је било најбитније јер је пропадао. А за ову годину смо добили новац да средимо и фасаду, док ћемо следеће године кренути и унутра да радимо. Иначе, двапут до сада је требало да се раде пут у селу и обилазница због силних камиона, јер овај који имамо је направљен још 1972. године и од тада се ниједном није поправљао.
И док чекају нов асфалт и решење за масовни саобраћај, мештани Калуђерова се надају и новом водоводу, канализацији, гасу који треба да се пусти кроз мрежу, али можда и понеком новом детету и младима који би могли да се доселе и ту започну нов живот.
- Немамо школу у селу одавно, па деца, којих имамо мање од десет узраста до 12 година, иду у Белу Цркву. Такође, тамо нам је и доктор, премда можда двапут годишње дођу код нас да мештанима измере притисак, шећер, оно најосновније - напомиње Петковић.
Чињеница је и да је Калуђерово до короне било много живље и продуктивније, али онда су престали да одржавају гулашијаду, од шест продавница четири су им затворене, мештани више немају с ким да се подруже у току дана, а и све је мање туриста који ту ноће, премда, како Миле тврди, и даље ћете сваког дана видети бар једног бициклисту који протутњи на путу ка Бугарској и Грчкој. И заиста, срели смо једног!
- Откако држим преноћиште са три апартмана и капацитетом од 20 кревета, још сам и окружен људима. Нема из које државе на свету ми нису били бициклисти, али корона и рат у Украјини су то променили - каже Миле Кактус, али то не значи да за њега нема посла, напротив, осим што тренутно у свом дворишту прави базен, ради и молерај, фасаде, плочице и просто је, како тврди, презаузет!
