DNEVNIK U SELU DO HILJADU STANOVNIKA – KALUĐEROVO Granični prelaz održava selo od pedeset duša
Krstareći banatskom ravnicom sa žutim valovima uljane repice i klackajući se do najistočnije tačke Vojvodine, okružene rumunskim Karpatima, zbog kojih na čas zaboravljamo gde smo se zaputili, najzad stižemo do poslednjeg seoceta tog dela naše pokrajine - Kaluđerova.
I taman kad pomislimo da nas nakon 269 obiđenih mesta više ništa ne može toliko oduševiti i iznenaditi, sam prilaz našoj destinaciji učinio je da u selo uđemo otvorenih usta, koja su se sve više širila kako smo saznavali i primećivali nove detalje.
Jer, do sada nas nasred ulice nije dočekivao poni kako se valja po travi, oprezno nam prilazi i halapljivo pase korov koji niče između pukotina trotoara. A nisu nas dočekivali ni domaćini od kojih je jedan veliki proizvođač šampinjona, a drugi kolekcionar svih vrsta kaktusa ovog sveta. Ali, kako nam je glavna tema Kaluđerovo, kom ćemo posvetiti ove redove, lične priče naših sagovornika ćemo vam ispričati drugom prilikom, a sada samo želimo da vam malo zagolicamo maštu.
- Kaluđerovo je malo selo, ali svašta imamo - jasan je predsednik Saveta Mesne zajednice Kaluđerovo Andreas Petković, inače vlasnik farme/firme „Šampinjon Petković”. - Naši meštani se uglavnom bave poljoprivredom i to seju žito, suncokret, malo kukuruz i uljanu repicu. Voćarstvo kod nas nije toliko zastupljeno, a sve ono što se usput do nas vidi pripada Beloj Crkvi.
Međutim, iako imaju najveći atar a jedno su od najmanjih sela u opštini, budući da imaju svega pedesetak duša na spavanju, najveća „dijaspora” im je upravo Bela Crkva, pa tako sam ulaz u nju (ili izlaz, ako gledate u pravcu ka granici) pripada upravo Kaluđercima.
I dok čekaju nov asfalt i rešenje za masovni saobraćaj, meštani Kaluđerova se nadaju i novom vodovodu, kanalizaciji, gasu koji treba da se pusti kroz mrežu, ali možda i ponekom novom detetu i mladima koji bi mogli da se dosele i tu započnu nov život
- Uskrs je za nas jako važan praznik jer tada dolaze svi Kaluđerci koji postoje na svetu, svi se vrate svojoj kući i rodbini - veli Miloje Potočanin, meštanin brojnih titula i zvanja: trgovac po profesiji, prvi privatnik u SFRJ (1985), jedan od prvih registrovanih davalaca organa, višestruki dobrovoljni davalac krvi, kolekcionar kaktusa, vlasnik apartmana „Mile Kaktus”, otac petoro dece, deda opštinskih i vojvođanskih prvaka u stonom tenisu, a od skora i pradeda. - Život koliko je dug, toliko je i kratak. Sve mnogo brzo proleti, ja ni sada nisam svestan koliko imam godina... Još dok je moj otac bio živ, bilo je 370 kuća i 760 meštana, a ova ulica od crkve bila je dugačka kilometar, toliko je selo bilo veliko. A sad, od tridesetak kuća, u 17-18 ima nas koji smo tu stalno. I skoro svi smo rođaci. Međutim, rasli smo u tom vremenu kada se narod povlačio ka gradu, lakšem životu i poslu, tako da smo mogli da očekujemo da će naše selo jednog dana ovako izgledati. Sve je slutilo na ovo.
Uskrs je za nas jako važan praznik jer tada dolaze svi Kaluđerci koji postoje na svetu, svi se vrate svojoj kući i rodbini (Miloje Potočanin)
Kaluđerovo je još sedamdesetih krenulo s tedencijom opadanja broja stanovništva, ali su njegovi predstavnici u Izvršnom veću u Novom Sadu uspeli da se izbore da granični prelaz bude baš u njemu, premda se vagalo da li da ono bude u Kruščici, Kusiću ili Vračevom Gaju.
- Granični prelaz i danas održava selo, da ga nema, ne bi ni nas bilo - dodaje Petković. - Dosta je prometno, naročito kad krene letnja sezona. Ali tranzita uvek ima. Kad je pijaca u Beloj Crkvi, kroz selo nam prođe i do hiljadu automobila, a ovako dnevno bude stotinak. Rumuni dolaze i kod nas u selo da kupuju, jer imamo prodavnicu koja ima promet kao one u gradu. Dobro je snabdevena, a ima kvalitetniju i jeftiniju robu. Čak su i naši majstori povremeno počeli da odlaze u Rumuniju da rade, ali je to još uvek retko.
Selo koje odoleva svim nedaćama
Kaluđerovo spada u red starijih sela, budući da se prvi put, pod imenom Kalugera, spominje još 1481. godine, a naziv je, jelte, dobilo po kaluđeru koji se svojevremeno u tom mestu nastanio. Selo je oduvek bilo naseljeno Srbima, osim tokom 18. veka, kada je u njemu živelo nemačko stanovništvo, osnivajući koloniju Rebensberg. Kaluđerovo je pak pre toga bilo potpuno uništeno tokom najezde Turaka, te bivalo spaljeno i tokom požara za vreme Nemaca (1735) da bi nekoliko meseci opet bivalo opustošeno novim upadom Osmanlija. Koliko 1740. godine selo ponovo naseljavaju Srbi, koji dve decenije kasnije podižu prvu crkvu, koju potom ruše, a od 1861. do 1868. godine zidaju novu prekoputa. Na mestu prvobitnog hrama nastaje škola, zatim prodavnica, dok danas objekat zvrji prazan.
Upravo zbog velikog priliva stranaca u ovaj deo Vojvodine, red je da se u Kaluđerovo i ulaže.
- Taj put od Bele Crkve do nas bi trebalo da se sredi - kaže predsednik Saveta na naš komentar da ceo ugođaj dolaska narušava taj uzan i slabo krpljen put.
I baš kako Mile kaže, ulazak u neku državu daje prvi utisak o tome gde se došlo.
Dosta je prometno, naročito kad krene letnja sezona. Ali tranzita uvek ima. Kad je pijaca u Beloj Crkvi, kroz selo nam prođe i do hiljadu automobila, a ovako dnevno bude stotinak. Rumuni dolaze i kod nas u selo da kupuju, jer imamo prodavnicu koja je dobro snabdevena, a ima kvalitetniju i jeftiniju robu (Andreas Petković)
- Pre dve godine sam pozvao nadležne iz Opštine da dođu, da vide, da porazgovaramo o našem selu - priseća se Potočanin. - Tada sam konstatovao da, kad ulaziš u državu, prvi utisak koji o njoj stičeš jeste na osnovu onoga što vidiš, sve ti govore ulice, crkva, kuće... Taj prvi utisak je ocena zemlje koju stranac ima. Naša crkva je dosta stara i oronula i treba da izmeni sliku stranca koji ulazi u našu zemlju. Tada su me iz Opštine poslušali, nakon čega smo dobili donaciju i uradili krov, to je bilo najbitnije jer je propadao. A za ovu godinu smo dobili novac da sredimo i fasadu, dok ćemo sledeće godine krenuti i unutra da radimo. Inače, dvaput do sada je trebalo da se rade put u selu i obilaznica zbog silnih kamiona, jer ovaj koji imamo je napravljen još 1972. godine i od tada se nijednom nije popravljao.
I dok čekaju nov asfalt i rešenje za masovni saobraćaj, meštani Kaluđerova se nadaju i novom vodovodu, kanalizaciji, gasu koji treba da se pusti kroz mrežu, ali možda i ponekom novom detetu i mladima koji bi mogli da se dosele i tu započnu nov život.
- Nemamo školu u selu odavno, pa deca, kojih imamo manje od deset uzrasta do 12 godina, idu u Belu Crkvu. Takođe, tamo nam je i doktor, premda možda dvaput godišnje dođu kod nas da meštanima izmere pritisak, šećer, ono najosnovnije - napominje Petković.
Činjenica je i da je Kaluđerovo do korone bilo mnogo življe i produktivnije, ali onda su prestali da održavaju gulašijadu, od šest prodavnica četiri su im zatvorene, meštani više nemaju s kim da se podruže u toku dana, a i sve je manje turista koji tu noće, premda, kako Mile tvrdi, i dalje ćete svakog dana videti bar jednog biciklistu koji protutnji na putu ka Bugarskoj i Grčkoj. I zaista, sreli smo jednog!
- Otkako držim prenoćište sa tri apartmana i kapacitetom od 20 kreveta, još sam i okružen ljudima. Nema iz koje države na svetu mi nisu bili biciklisti, ali korona i rat u Ukrajini su to promenili - kaže Mile Kaktus, ali to ne znači da za njega nema posla, naprotiv, osim što trenutno u svom dvorištu pravi bazen, radi i moleraj, fasade, pločice i prosto je, kako tvrdi, prezauzet!
