УЗ ОДЛАЗАК ЉУБОМИРА СИМОВИЋА (1935–2025), ВЕЛИКАНА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Мудри песник наших драма
У последњем нашем разговору, телефонском дабоме, а поводом одласка нашег заједничког пријатеља и Љубиног школског друга Мирослава Радоњића, чврсто смо се договорили да ћемо се ускоро видети.
Уговорили смо чак и место, у Београду наравно. Нисмо, међутим, прецизирали време нашег сусрета. Сада је јасно да ће наш наредни сусрет бити ко зна где, свакако не у Београду.
„Ча Љубу“, како сам га из поштовања звао, упознао сам давно, не сећам се више када и где, али памтим да смо се видели – свакако не први пут – пошто сам се 1994. године вратио из Марсеја где сам, као тадашњи селектор Стеријиног позорја, гледао инсценацију његовог комада Путујуће позориште Шопаловић. Занимало га је како су Французи сценски читали његову драму, једну од, мислим, најбољих на тему односа позоришта и рата (или театра и живота уопште), но чврсто – и радњом и ликовима – уроњену у Симовићево родно Ужице, а опет – и поетичношћу и стихом – сраслу са српским језиком. Није то било први пут да је овај његов комад изведен у иностранству, а нарочито је игран у Француској, која је, као и Србија, имала болно искуство окупације и, сходно томе, судара две стварности – ратне и уметничке.
Причао сам ономад Љуби о својим утисцима о француској представи, а он је пажљиво слушао и, добро се сећам, постављао прецизна питања, попут детета знатижељан да дозна како су сценски функционисали његови стихови. Било ми је јасно, тада први пут, до које мере је тачна много пута констатована тврдња о нераскидивој вези између Симовића песника и Симовића драматичара. Претпостављам да ме је управо због ондашњег нашег разговора Љуба позвао да 1995. године, када му је додељена Награда „Жичка хрисовуља“, говорим на скупу организованом у краљевачкој библиотеци, код нашег заједничког пријатеља Горана Петровића.
Управо због ове уроњености Симовићевих драмских реплика у његову поезију, у програмску књижицу коју сам приредио за недавну премијеру Путујућег позоришта Шопаловића у ужичком Народном позоришту, у режији Милана Нешковића, уврстио сам стихове из Словенских елегија, прве Симовићеве збирке песама.
Миро Вуксановић: Јединац у српској култури
Од Љубомира Симовића опростиио се и академик Миро Вуксановић:
„Нема другог писца у савременој српској књижевности осим Љубомира Симовића који је подједнако и напоредо срећном руком дотакао високе уметничке коте, и као песник који просејава свако слово у свом стиху, и као драмски писац који је редован на сценама европских, јапанских и других позоришта, и као есејист који је знањем читао ликовну и књижевну уметност, и као хроничар својих Ужица под вранама и Србије са њеним заблудама, и као увек опозициони критичар сваке неумерености у друштву, и као оштрореки беседник који је неговао културу говора, и као следбеник Стерије и Лазе Костића, и као академик који је утицао шта ће САНУ урадити и рећи, и као човек који се најрадије кретао између наслова својих књига од Баладе о обичном човеку до Видика на две воде, све до стихова ’Дај ми, Боже, пут ко свилен кончић’, и ’ваља мени кроз иглене уши’, до дана када је отишао онамо да још боље видимо да ће остати овамо истинита реченица: Љубомир Симовић је јединац у српској култури.
Ни тада се није мешао у мој уреднички посао, мада није могао да сакрије колико је узбуђен што ће ова драма бити изведена пред Ужичанима. Било ми је дирљиво што је Љубомир Симовић, академик, прослављени и награђивани песник, мудри есејиста и аналитичар овдашње друштвене стварности, вишеструки лауреат Стеријине награде за драмски текст и један од најзначајнијих писаца у повести наше књижевности, толико детиње узбуђен због предстојећег сусрета његових Ужичана са драмским јунацима комада чија се радња дешава за окупацијских дана у Љубином родном граду.
Његово узбуђење је сада било веће но ономад када сам му саопштавао своје утиске о француској представи. Ово је, уверен сам, за њега био значајнији „испит“ јер су његове драмске реплике у Ужицу изложене посебној врсти провере истинитости и аутентичности. Управо су истинитост и аутентичност списатељског исказа – песничког или драмског свеједно – основна мера и темељни критеријум који су одредили суштину Симовићеве литературе.
Истинитост и аутентичност, али и нежност и мудрост, баш као и одмереност, Љубомиру Симовићу обезбеђују пут у вечност.
Александар Милосављевић
Кратка биографија писца „Путујућег позоришта Шопаловић”
Академик Љубомир Симовић, песник, драмски писац, есејиста, приповедач, путописац... један од најзначајнијих савремених српских књижевника, преминуо је јуче у Београду.
Рођен је 2. децембра 1935. у Ужицу, У родном граду завршио је основну и средњу школу, а дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. За време студија радио је као уредник и одговорни уредник студентског књижевног часописа Видици. Радни век је провео као уредник у културној редакцији Радио Београда.
Објавио је песничке књиге: Словенске елегије (1958), Весели гробови (1961), Последња земља (1964), Шлемови (1967), Уочи трећих петлова (1972), Субота (1976), Видик на две воде (1980), Ум за морем (1982), Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983), Источнице (1983), Горњи град (1990), Игла и конац (1992), Љуска од јајета (1998), Тачка (2004) и Планета Дунав (2009). Аутор је четири драме: Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову, које су извођене на многим нашим сценама, али и диљем света. Поред поезије и драма, Симовић је посвећено писао и есеје о српским песницима, драмским писцима и ликовним уметницима.
Написао је и дневник снова Сневник (1998) и роман Ужице са вранама (1995). Симовић је добитник најважнијих књижевних награда за поезију, драму и есејистику. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1994. године.