БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: БУЂАНОВЦИ (2) Невероватан пут и мистериозни  нестанак Буђановачког јеванђеља

Раскошну барокну резбарију на иконостасу извео је непознати дрворезбар око 1766. док је иконе насликао Јанко Халкозовић пре 1769. Изнад зоне сокла је низ престоних икона са царским и бочним дверима, у другој зони су апостоли, у трећој композиције Великих празника, у четвртој су пророци и слике Христовог страдања, док је у петој Распеће.

На соклу иконостаса представљене су старозаветне слике прародитељских грехова, да би као морална опомена упућивале вернике на одолевање искушењима. Зидне слике је урадио 1838. Петар Чортановић. У храму се налазе митрополитски престо и певнице, које је сликама украсио такође Петар Чортановић.

Поред ове цркве у селу се као заштићено културно добро налази и амбар са котобањом у улици Небојше Јерковића бр. 11. Изграђен је 1897. о чему сведочи година урезана на гредицама забата. Амбар је градио мајстор Павле Бран за потребе власника Живана Перушића и његове синове, Митра и Недељка.

У једној од бочних улица близу центра угледао сам и велику незавршену кућу од црвене цигле, налик дворцу. Неко је имао велике планове, али су они остали недовршени.

Поред Буђановаца пролази железничка пруга која спаја Руму и Шабац. Возови кроз станицу пролазе шест пута дневно, по три из сваког правца, док викендом и државним празницима пролазе само четири пута.

Станица је као и многе у Војводини у јако лошем стању, чекаоница је потпуно демолирана, пуна смећа и ишарана графитима… 

Невероватна је и прича о Буђановачком јеванђељу, рукопису који је у овом селу преписао свештеник Вук 1548. од 24. маја до 14. августа 1548.

Након патријархове смрти 1950, Буђановачко јеванђеље, као и патријархова библиотека и остатак његове имовине, били су предмет судског спора између родбине, односно наследника покојног патријарха и Српске православне цркве

За прве информације о Буђановачком јеванђељу знамо захваљујући Ђорђу Сп. Радојичићу, који је овај рукопис видео у октобру 1937. До тада се налазило у власништву свештеника Лазара Станимировића из села Мирковци код Винковаца који га је добио од сакупљача историјских старина протојереја Младена Ћирића из Допсина. Рукопис је био понуђен Народној библиотеци на продају. Као управник Одељења старе штампане књиге, Радојичић је одмах схватио о каквом важном рукопису је реч. Није имао новца да га откупи за библиотеку, али је успео да из њега начини исписе. Власник рукописа намеравао је да га прода у иностранству, што је Радојичић успео да спречи: "Ја сам, наравно, све чинио да му ту намеру осујетим. И срећом успео сам. Тај је важан рукопис остао у нашој земљи. Постао је својина патријарха Гаврила и ја сам га пре рата имао прилике да проучавам. Начинио сам и неке фотографске снимке."

Кртице направиле „минско поље" на терену

Фудбалски клуб "Младост" у Буђановцима основан је још 1933. Највећи успеси клуба везани су за почетак деведесетих година прошлог века, тачније за сезону 1989/90. када је екипа изборила пласман из Међуопштинске лиге у виши ранг такмичења Сремску лигу. Клуб је тада доживео свој врхунац, како у играчком, тако и у организационом смислу. На челу клуба био је Перица Љубинковић,а са клупе је екипу предводио Божидар Бабић, познати спортски радник у Срему и шире. 

Када сам почетком новембра прошле године обишао Буђановце, терен клуба био је попут неког минског поља прекривен кртичњацима. Надам се да је до почетка нове сезоне терен доведен у ред.

Поред фудбалског клуба, друштвени живот у селу се одвија и у ловачком друштву "Соко" који окупља велики број чланова и симпатизера.

Тома Максимовић, индустријалац и директор фабрике Бата у Борову, купио је овај рукопис и поклонио га српском патријарху Гаврилу Дожићу 1939. Примопредаја поклона обављена је током патријархове посете Вуковару и Борову, а о свом мотиву да га подари управо патријарху, Максимовић је на доњој маргини Буђановачког јеванђеља написао: "У оданој синовској љубави поклањам ово стародревно Јеванђеље патријарху српском госп. др Гаврилу као историски документ да су Срби живели у Срему под управом београдског архиепископа госп. Лонгина и пре сеобе Срба под Чарнојевићем, а под владом великог освајача цара Сулејмана. Тома С. Максимовић, Борово, уочи Аранђеловдана, 1939".

Током Другог светског рата рукопис се налазио у Патријаршији. Након патријархове смрти 1950, Буђановачко јеванђеље, као и патријархова библиотека и остатак његове имовине, били су предмет судског спора између родбине, односно наследника покојног патријарха и Српске православне цркве. Спор је окончан 1962. у корист наследника и од тада се не зна где се налази Буђановачко јеванђеље.

Писано је на хартији - ћирилицом и укоричено у кожи. Има 293 листа. На сваком листу има 21 ред. Осим најновијег записа Томе Максимовића о поклањању Јеванђеља патријарху Гаврилу, у рукопису постоје ови записи: "Герасим Радович; Василије Себишанович, учитељ – 10 јунија 1822; архиепископу и митрополиту Павлу Ненадовићу писах Захарија Поповић".

Роберт Чобан